МАДА болница за лечење плућних болести и једна улица у Зрењанину носе његово име, а биста му се налази у Алеји великана у Карађорђевом парку, др Васа Савић (1893-1939), славни српски лекар, хуманиста и родољуб из града на Бегеју, који је борбом против туберкулозе задужио потомство, замало није остао без споменика на локалном гробљу.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Војвођанске приче: Даме Србији припојиле Војводину

Претња уклањања вечне куће великана наше медицине, чије је научно дело достојно поштовања, стигла је из градског комуналног предузећа због дужег неплаћања накнаде за одржавање. Срећом, Савићев масивни споменик, који надвисује крст исклесан од аранђеловачког белог мермера и упућује посетиоце на размишљање да је и земаљски живот покојника морао бити анђеоски чист, ипак је трајно заштићен као културна баштина Зрењанина.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Војвођанске приче: Сломљено срце на два платна

Заслуга припада Стевану Вукову, фармацеуту и истраживачу историје медицине, који је недавно на сесији Српског лекарског друштва подсетио на др Васу Савића, првог специјалисту фтизиолога у Краљевини СХС, и његову борбу против туберкулозе. Колика је та болест била пошаст, најбоље казује податак да је од 1918. до 1935. године од ње умрло више од 580.000 људи. У истом периоду боловало је више од два милиона пацијената, а приближно исто толико становника било је погођено њеним последицама.

- Проблем је био утолико сложенији што је и проценат смртности од туберкулозе у то време код нас био 200-300 одсто већи од светског. Ситуација је налагала да се у немилосрдну битку са опасном бољком крене што пре. Предводио ју је др Савић, оснивач чувеног санаторијума Тополшица у Словенији - казује Вуков за "Приче из Војводине".

Др Васа Савић Фото Збирка Д. Меха


Детињство овог изузетног човека, рођеног у Перлезу, обележила је рана смрт оца Душана, сеоског учитеља. Покосила га је туберкулоза, а иза себе је оставио незбринуту супругу Катицу и Васу и његову две годину старију сестру Вукосаву, који нису ни упознали оца. Беспомоћност и страх пред туберкулозом с временом су створили бунт у Васиној детињој души, који се доцније манифестовао опредељењем за лекарски позив.

- Иако је породица живела у немаштини, Васа је на мађарском језику завршио гимназију у тадашњем Великом Бечкереку и као питомац Текелијанума нашао се на студијама медицине у Будимпешти. Био је свестран и бриљантан студент. Четворица професора позивали су га на своје клинике за сарадника, а дипломски испит 1919. полагао је на носилима, јер је и сам оболео од ТБЦ - описује Вуков, подсећајући да Савић затим одлази на лечење у швајцарски Давос, а усавршавање наставља у Арози.

Биста у Алеји великана у Зрењанину Фото Сл. П.

Швајцарска је у том периоду предњачила у лечењу туберкулозе, а марљивошћу и потпуном посвећеношћу позиву, доктор Васа је стекао поштовање колега у Швајцарској. Уследили су позиви који су гарантовали високе зараде и напредовање. Али као човек изразитих патриотских начела, веран традицији најбољих синова Баната, сматрао је светом дужношћу да лично допринесе изградњи сопствене државе.

- Вратио се у Београд, главни град новоформиране државе коју је, као и генерације сањара, доживљавао као остварење вековне тежње народа да буде свој на своме. Убрзо добија задатак од Министарства здравља да организује санаторијум за лечење туберкулозних болесника, по узору на швајцарска лечилишта. Његовим залагањем и приљежним радом настала је надалеко чувена Тополшица - сведочи Вуков.

Санаторијум у Тополшици и Зрењанински часопис 1934. Фото Архив Тополшице

За првог човека државног санаторијума у словеначком сеоцету на обронцима Јулијских Алпа, Савић је постављен 1922. Примајући дужност, затекао је неколико скромних и потпуно руинираних објеката, који су током Првог светског рата служили као стационар за аустроугарске војнике. И у овим, готово немогућим условима почео је своју животну мисију.

- Све што је недостајало, надоместио је великим идеализмом и залагањем за сваког пацијента, дајући личним примером образац понашања према оболелима и особљу. Крај постеље својих пацијената знао је остајати до дубоко у ноћ - описује Вуков.

Др Мара Кучера Фото "Политика"

Упоредо са радом у Тополшици, доктор Васа се усавршавао у Француској, Швајцарској, Шкотској и Енглеској. У чувеним клинакама стицао је знања из других специјалности неопходних за лечење туберкулозе. После трогодишње праксе у Загребу, овладао је и хирургијом, обавио многе сложене операције и стотине захвата торакопластиком. Његово име с поштовањем су изговарали медицински ауторитети широм Европе. Санаторијум је постао његово животно дело.

- Од када је 1925. стигла у Тополшицу, најближи Савићев сарадник постала је Марија Мара Кучера. Ова лекарка, бечки ђак, необично вредна и пожртвована, била је ћерка познатог хрватског научника. У стопу је пратила свог учитеља и узора, с којим је била у интимној вези. Испољавала је изузетну радну енергију и фанатичну посвећеност лекарском звању. Оснивач је дечјег одељења у Тополшици, што је тада било светско достигнуће - наглашава Вуков, указујући на то да су обоје имали честе ласкаве понуде да напусте Југославију, али су остали верни Тополшици.

Крајем 1938, Савић је био распоређен на место шефа Фтизиолошког одељења Опште државне болнице у Београду. Професионално гледано, наименовање је било напредовање у каријери. Због резултата постигнутих у сузбијању туберкулозе, стално му је био отворен позив за намештење на Медицинском факултету. У Београду и родном Банату имао је блиске пријатеље који су се истински радовали његовом доласку. Ипак, тешко је поднео растанак од Тополшице. Његова одана сарадница Мара Кучера одлучила је да се не раздваја од њега. Њихове ствари из Тополшице допремљене су у Београд уочи нове године.

Зграда у Бирчаниновој, настојница у разговору са новинаром

- Зграда у Бирчаниновој улици била је само неколико дана београдски дом двоје изузетних људи и лекара. На четвртом спрату био је Васин стан, у којем је боравио са мајком Катицом, а на мансарди гаросоњера у коју се сместила Мара. У ноћи између 2. и 3. фебруара 1939, под неразјашњеним околностима, у 46. години, скоком кроз прозор, самоубиство је, у присуству мајке, учинио др Савић. Затим је, када је угледала призор, без речи, и Мара искорачила у неповрат - казује Вуков, наглашавајући да енигма зашто су се одлучили на овакав крај траје до данас.

Др Савић почива на Томашевачком гробљу у Зрењанину, а Мара Кучера на загребачком Мирогоју. Непознаница је и зашто Ромео и Јулија наше историје медицине, који су заједно живели, радили и скупа пошли у смрт, нису и сахрањени заједно.

Гроб лекара у Зрењанину

Иронијом историјских околности, држава у којој су водили немилосрдну битку са туберколозом више не постоји, а њихови земни остаци почивају у двема суседним земљама. Једино место на ком су остали сједињени у вечности је њихова Тополшица, у којој су им захвални пацијенти и колеге поставили меморијалну плочу која и данас чува успомену на сва њихова доброчинства.

НЕРАЗУМЕВАЊЕ И СЛОМ У НАЈБОЉИМ ГОДИНАМА

У ОБДУКЦИОНОМ налазу др Васе Савића постоје назнаке извесних патопсихолошких промена које би могле бити узрок душевног слома. Емотиван и осетљив, са душом песника у телу лекара практичара, током деценија титанске борбе за добро својих пацијената исцрпео је себе изнад граница сопствених могућности. Лекар, који никада приватну праксу није имао, нити се полакомио на силне суме новца које су му нуђене, већ је и своју плату претежно трошио да помогне убогима и болеснима, иза себе није оставио ни уштеђевину, ни имовину - вели Стеван Вуков, указујући на то да до данас траје полемика зашто је један од водећих српских лекара почетком 20. века, у својим најбољим годинама, изгубио вољу за радом и животом.

Поглед на Тополшицу Фото Терме Тополшица

НАУЧНИК И ПРАКТИЧАР

МЕТОДЕ које су тада у Европи прихваћене као моћно терапеутско средство у лечењу туберкулозе, др Васа Савић истовремено је успешно примењивао у санаторијуму у Тополшици. Стекавши поуздано хируршко искуство, од 1929. обављао је френикоегзерезу, касније блокаду живца, скаленектомију, торакоакустику, пломбу, а од 1934. започео је са торакопластиком. Спровео је неколико стотина оваквих захвата са веома добрим успехом. Усавршавао се у водећим европским клиникама и код чувених лекара стицао знања из рендгенологије, оториноларингологије и хирургије. Проучавао је гинеколошку и туберкулозу зглобова и костију. Као врхунац стручних стремљења, др Савић оснива експерименталну лабораторију за сопствена научна истраживања у Тополшици.

Гимназија у Бечкереку коју је похађао др Васа Фото Историјски архив Зрењанина

КРУГ ПРИЈАТЕЉА ИЗ БЕЧКЕРЕКА

ГИМНАЗИЈСКЕ године у Великом Бечкереку биле су од изузетне важности и за склапање пријатељства између др Васе Савића и неколицине ђака осталих одељења. Наиме, ондашње генерације имале су свега по петнаестак ученика у разреду, тако да су се готово сви међусобно познавали. Савић је посебно био близак са др Корнелом Радуловићем, који ће управо под његовим утицајем постати познати борац против туберкулозе у Банату. Браћа Славко (потоњи физикус у Зрењанину) и Зоран (изузетни стручњак из области хирургије) Каменковић, као и др Војислав Исаковић (први лекар превентивне медицине у граду), представљали су бечкеречки круг пријатеља и колега са којима је Савић остао присан читавог живота - упућује нас Вуков.

СЕСТРА И МАЈКА

ЧИТАВОГ живота др Васа је био присан са мајком Катицом и сестром Вукосавом. Тешко је и замислити труд који је самохрана мајка морала да уложи док је школовала сина и ћерку. После завршене учитељске школе, Вукосава је радила као учитељица и бавила се писањем поезије. Године 1932, Коло српских сестара штампало јој је књигу. Удала се за официра Руске царске армије Шпаковског, који је, притиснут душевном тескобом, извршио самоубиство. Вукосава се потом замонашила, и међу утемељивачима је бечкеречког женског манастира, првог те врсте у југословенском Банату. Касније јој се у манастиру придружила и мајка.