ЈОВАНКА Ђурић (35) из Лаћарка, надомак Сремске Митровице, самохрана је мајка деветоро деце. Пре две године, изненадна смрт супруга и оца Тодора (39) затекла их је све у шоку, тешког срца морали су да наставе живот без главног ослонца у кући. Ова пожртвована, вредна и јака жена сада има само један циљ, да своју децу изведе на прави пут. Како каже у причи за "Новости", не дозвољава да њених седам дечака и две девојчице виде како јој је тешко, већ храбро корача напред.

У малој кућици при крају Железничке улице, своје гнездо свила је десеточлана породица Ђурић. Јованка, која се вратила са посла из једне кланичне индустрије у селу, започела је спремање ручка, деци која ће неизменично долазити из школе.

- Ми смо ретко кад сви на окупу. Једни иду пре подне, други по подне у школу, неки на тренинг - започиње разговор ова самохрана мајка, прво набрајајући имена све деце.

Најстарија је ћерка Цвија (18), она је ученица треће године Економске школе, годину дана млађи је Милош, који је друга година ветеринарске школе у Руми, а трећи средњошколац Милан (16), пољопривредни техничар. Немања (15) је ове године матурант, завршава осми разред, Милица (14) похађа седми разред, а Стефан (12) пети, деветогодишњи Михајло је ученик трећег разреда, Огњен (8) другог и најмлађи Урош (7) првог разреда. Јованка каже, њој и њеном супругу увек је била жеља да имају пуно деце и буду једна велика и срећна породица.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Опстајемо, а нико не пита како

- Код нас није било мушких и женских послова, све смо заједно обављали и били једно другом подршка и ослонац. Није било дана да нисмо причали, а били смо заједно 18 година. А онда два дана пред смрт, осетио је јаче лупање срца и ноге су му почеле да отичу. Пре него што сам отишла у другу смену, отишли смо у Хитну где су одлучили да га оставе на посматрању - присећа се Јованка. - Ујутру кад сам назвала болницу да питам за његово здравље, рекли су ми: "Примите моје саучешће". Био је Ускрс, како да кажем деци да им је отац умро на дан којем су се највише радовали - није могла сузе да задржи ова самохрана мајка.

Како каже, најтеже је поднео очеву смрт Огњен, који је тада имао шест година, повукао се у себе и њему и сада највише отац недостаје...



ЦИПЕЛЕ, ПАТИКЕ...

- ЧОВЕК схвати да је сам, и да мора да засуче рукаве и крене даље. Хвала богу, не фали им ништа. Један месец купим њима двома или трома патике, други двома и тако док не добију сви. Добри су ђаци, спортисти, послушни. Једни гаје зечеве, други свиње, препелице... Пре него што оду у школу нахране их и воде бригу о тим животињама - објашњава Јованка, која каже да је код њих веома важна организација.

ПРЕЖИВЉАВАЊЕ

ПОРОДИЦА живи од Јованкине плате и и дечјег додатка од 15. 000 динара, на који имају право само четворо деце. У помоћ јој, каже, притекне њена породица, као и од покојног супруга сестра. Има у плану да отвори своју посластичарницу у месту, како би и деца могла да наставе тај посао.