ЊЕГОВИ вишечасовни концерти дижу на ноге публику широм света, од Хаваја, преко европских земаља, до Кине и Јужне Кореје. Све чувене сале, попут Кенеди центра у Вашингтону који је недавно напунио, крцате су кад гостује Београђанин Петар Марић, маестро на хармоници. Иако се овај инструмент углавном доводи у везу са фолк музиком, Петар је свирању хармонике дао нову димензију. Цео свет му се диви, а најмање га знају у његовој отаџбини.

Један од наших најнаграђиванијих хармоникаша има само 29 година. Првак је света у електричној хармоници, победник Светског купа за хармоникаше у италијанском граду Сполето, носилац десетина освојених награда на републичким и европским такмичењима, добитник је важних признања из области културе, а додељена му је и титула амбасадора културе Републике Србије. Носилац је пројекта "Београд 2020" и многих других признања.

- Било чиме да се бавите, ако радите са много улагања и страсти, можете достићи висок ниво у интерпретацији и доживети да вам се цео свет диви без обзира на језик и културу - каже Петар, за "Новости". - За успех су потребне визија, и спознаја својих мана и врлина.

Прве медаље су почеле да се нижу већ од девете године, али озбиљну светску каријеру Петар је започео пре 13 година. Као "свежи" дипломац Средње музичке школе у Београду, победио је на Светском купу за јуниоре у Норвешкој. Запазио га је Федерик Дешамп, један од водећих светских професора и председник организације "Светски трофеј" хармонике. Уследио је позив за Француску. Тако је Петар завршио академију у Паризу код Франка Ангелиса и приватну школу за таленте Фредерика Дешампа, а мастер у Братислави код Тибора Раца.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Хармоника и гусле освојиле свет

- На прво место за све што сам постигао стављам превелики рад, подршку родитеља и професора, а таленат је нешто са чиме сам рођен - каже Марић. - Дуг је пут, много је успона и падова да би се стигло на високу позицију у било ком занимању. Квалитет у професији је први степеник, али су најважнији међуљудски односи. Последњих десетак година путујем светом, имам много одсвираних концерата, сарађујем са људима многих нација, и немам ниједног непријатеља. Поносан сам на то, јер баш ти моменти, сарадници, публика, пријатељи које непрестано стичем, враћају ми енергију и чине мој живот богатим. Зато спавам са осмехом.

Како каже, велику захвалност за свој пут дугује професору Александру Николићу, великом човеку, уметнику и педагогу. Са њим је, вели кроз смех, у детињству проводио више времена него са родитељима.

Фото Приватна архива


- Давао ми је лекције из музике, али и о животу, усадио ми победнички дух, дозволивши мојим квалитетима да се истакну - прича наш саговорник. - Имао сам среће да су ме родитељи подржавали у остваривању мог сна. Давали су ми ветар у леђа, а ја сам се враћао са пехарима.

За себе каже да је прорачунат, перфекциониста и радохоличар, који воли организацију свог времена, уникатност и да увек пружа максимум.


Бар десет месеци годишње Петар проводи на турнејама, резервисан и по годину дана унапред. Има више од шест сати концертног репертоара, а на програму су дела класичних композитора, популарне музике целог света, српске музике, а такође и његове композиција које наилазе на сјајне критике.

ИЗАБРАЛА ОНА МЕНЕ ПРВИ пут сам се сусрео са хармоником на рођендану код друга из вртића, када сам имао пет година - каже наш уметник. - Сви су били разиграни и весели, и од скакутања деце једна црна кутија је спала са кревета и отворила се испред мене. У њој је била мала зелена хармоника. Узео сам је, окренуо наопачке, јер сам леворук, и кренуо да истражујем. То је био нови извор занимања за мене и тако је почело. Када се тога сетим, више ми делује да је хармоника изабрала мене него ја њу.

- Путовања светом ми пријају, нимало не осећам замор и уживам у сваком тренутку, јер обожавам свој посао којим усрећујем људе који долазе да ме слушају - каже Петар. - Заузврат, публика ме храни енергијом и емоцијама, а уз све то, од посла који највише волим могу да живим. Свестан сам да то није могуће у Србији, да уметност није много на цени, па хармонику свирам много више ван наших граница. Није, зато, чудо што у мојој отаџбини најмање знају за мене.

Највише времена Петар проводи на америчком тлу. "Леже" му, како каже, темперамент људи и вредновање труда и залагања.

- Можда у будућности себе најпре видим у Њујорку, центру свих уметности па и музике, где имам много пријатеља који су ми постали као фамилија - каже Петар. - Циљ ми је да крајем ове или почетком наредне године крунишем досадашњи рад са соло наступом у Карнеги холу, да се најлепше могуће представим њујоршкој публици.

ГОСТ КОД ЂОКОВИЋА

НЕДАВНО је Петар у Монаку свирао на приватној забави Новака Ђоковића. Отац прослављеног тенисера Срђан Ђоковић је код Петровог кума Аце Ивковића на слави случајно чуо како младић свира хармонику.


- Био је одушевљен, па ме је убрзо после тога позвао да свирам у Монаку код Новака - прича Петар. - У пријатељским сам односима са породицом Ђоковић, а Новаку сам показао неколико нота на хармоници. Задовољство ми је да сам био њихов гост и да се често срећемо и фино поздрављамо, од слава до европских аеродрома. Имам изузетно поштовање за Новака, који је пре свега сјајан човек, а за то шта је постигао у спорту не постоје речи којима би се то изрекло.