ДА у све што ради није уносила емоцију, не би њу театролози подигли на пиједестал "непревазиђене трагеткиње". Милка Алексић Гргурова (Сомбор, 1840. - Београд, 1924), била је примадона театарске сцене у Новом Саду и Београду, глумица коју су писци толико поштовали да су специјално за њу улоге писали, а критичари и публика називали су је "српском Саром Бернар".

Милкину глумачку биографију краси 500 позоришних улога које су овенчане многим наградама. Била је хероина и на позоришној и на животној сцени. И у све је улазила срцем. Говорила је: "Чувајте се да играте када вам срце не игра!"

Рођена је у Сомбору као најстарије од троје деце, у имућној трговачкој породици, која је потекла са салаша Лалић, надомак Сомбора. Од раног детињства је учила да свира клавир, изучавала је немачки и француски језик и исказивала велико занимање за позориште и књигу.

Доцније, као славна глумица, говорила је да је слутила да ће глума бити њен живот још у њеним раним годинама, док је окупљала своје другарице и учила их да декламују песме Јована Суботића, српског песника, адвоката и политичара. У Сомбору је завршила основну школу, а потом је три године провела у Женском заводу за васпитање, где су се младе девојке училе лепом понашању, плесу и вођењу конверзације.

Прочитајте још - И Сара Бернар "меркала" Теслу

Вратила се кући у 15. години, у време када је њен отац Сава нагло почео да губи посед и трговине на свом имену. Породица се изненада нашла на ивици сиромаштва. Једино решење била je продаја куће у Сомбору.

За породични дом Гргурових заинтересовао се богати трговац Матић из Сремских Карловаца. Но, није он "бацио око" само на кућу, већ и на шеснаестогодишњу плавокосу, плавооку и стаситу Милку. Када је Матић затражио њену руку, Милкин отац је пристао. Љубави ту није било. Не са Милкине стране.

У живописној вароши Сремским Карловцима, а у несрећном браку са арогантним супругом, провела је три године. Једина радост била је новорођена кћерка Евица. Како је брачни живот био све неподношљивији, са дететом се вратила родитељима на породични салаш у Лалићу.

Њена лепота и грациозност нису промакле сомборском трговцу Василију Коларовићу, те је њеним родитељима упутио замолбу да јој дозволе учешће у представи тек основане аматерске глумачке дружине. Милка је у представи била врло запажена. Даровиту Сомборку на сцени је приметио и Јован Ђорђевић, некадашњи сомборски жупанијски писар, доцнији књижевник и аутор химне "Боже, правде", који је1861. године у Српској Атини основао Српско народно позориште.

Милка (у средини) са глумцима на рођендану Даворина Јенка Фото Милан Јовановић

Чланица новосадског ансамбла Милка је постала 1864. године, када је била двадесеттрогодишњакиња. Овај наш најстарији професионални театар у то време гостовао је по многим варошима Аустроугарске, а Милка је дебитовала у Винковцима 19. јула 1864. улогом Љубице у комаду "Мејрема" Матије Бана, који је у то време сматран нашим Шекспиром. Потом је играла Ану у Суботићевој трагедији "Немања", па Чучук Стану у Драгишићевом комаду "Хајдук Вељко".

Прочитајте још - Приче из Војводине: Син трговца смислио логику

Једна од преломних година била је 1868, када је СНП гостовао у Београду. Кнез Михаило, одушевљен новосадским глумцима, позива Јована Ђорђевића да и у Србији оснује стално позориште. Прихватајући позив као част и изазов, Ђорђевић са собом одводи половину новосадског ансамбла, укључујући и Гргурову. Постала је примадона Народног позоришта, у којем ће глумити наредне 34 године.

У време српско-турског рата 1876. била је болничарка, те је због пожртвованости награђена медаљом Црвеног крста. Удала се други пут 1882. Овога пута за бившег руског пуковника Константина Алексића. Био је то складан брак, у којем је супруг Милку подржавао и храбрио у њеној глумачкој каријери, али и када се одважила да почне да пише и објављује приче, путописе и некрологе у "Бранковом колу", "Зори", "Домаћици", Лучи...

Упокојила се 25. марта 1924. у Београду, у свом скромном собичку у дворишту здања Народног позоришта. Свештенство на опелу у београдској Вазнесењској цркви предводио је српски патријарх Димитрије.

Милка Гргуров ЦРТЕЖ - Kreslil K. Maixner

Тужна поворка застала је пред Народним позориштем, са чијег се балкона беседом, посвећеном одлазећој примадони, опростио тадашњи управник. Над њеном хумком опроштајне речи изговорио је генерал Стеван Хаџић, лични изасланик краља Александра. Почива на Новом гробљу поред свог супруга Константина Алексића.

КРАЉИЧИН ДАР И ТОПЛО ПИСМО

ПОВОДОМ 25-годишњице Милкиног театарског рада, 1890. године српска краљица Наталија послала јој је својеручно писмо: "Честитајући Вам дан Вашег јубилеја, ја само желим то да још дуго времена будемо имали задовољство да Вам се дивимо." Куриозитет је да је у трагедији "Федора" Викторијена Сардуа, Гргурова главну ролу играла у хаљини краљице Наталије.

ОЧАРАНИ НУШИЋ

ВЕЛИКО признање биле су и речи Бранислава Нушића: "Понос наше сцене, пред чијом је појавом свако младо срце затреперило, чија је реч са позорнице звонила као кристално звоно, чија је игра изазивала дубоко узбуђење и чији је крик потресао душине дубине!"

Народно позориште у Београду Фото www.Sećanja.com.