Да је Немачка наум стварања Средње Европе Немачког царства – својеврсне континенталне творевине под управом Берлина – кумовао Првом светском рату, доказује књига „Тешитељ“. Дело двојице немачких аутора, Клауса Гитингера и Винфрида Волфа објавила је издавачка кућа „Прометеј“, а у врсном преводу Милоша Казимировића.

Винфрид Волф је на месту посланика Партије демократског социјализма у Бундестагу провео дванаест година. На прву вест о бомбардовању СРЈ одлучио је да се што снажније супротстави лажима и ратној хистерији, па је само три дана након почетка НАТО агресије покренуо новине „Лист против рата“ које су штампане у 300.000 примерака. Да би свету изнео праву позадину рата на Косову (политичко-економску), објавио је и књигу „Бомбастични послови“, у којој доказује да су економија и интерес привреде главни разлози тог сукоба. И ова, као и књига коју је написао са Клаусом Гитингером, поред изношења истине на видело и раскринкавања манипулација има за циљ да поручи немачком народу да њиховој домовини ратови више нису потребни, тачније – да Немачка више не сме да води рат.

Волф је протекле недеље био гост Београда и Новог Сада, као један од двојице аутора „Тешитеља“, књиге која је изнова померила границе тумачења историје у сегменту који се односи на генезу Првог светског рата, и праве узроке његовог избијања. „Тешитељ“ је заправо одговор на књигу Кристофера Кларка „Месечари“, поднаслова „Како је Европа кренула у Први светски рат“. Гитингер и Волф „обарају“ око шест стотина Кларкових теза, којима он додатно уљуљкује немачку јавност манипулисаним подацима, удаљујући је још више од истине и историјских чињеница. „Месечари“ се сврставају у историјске студије које су у Немачкој и у Аустрији подстакле враћање старим тумачењима Првог светског рата. У Немачкој је почев од 1914. па све до средине 60-их година прошлог века углавном заступана теза о уплитању у рат без јасне намере – у складу с тезама које су шириле самозване елите Берлина и Беча.

* Како и када сте одлучили да отпочнете рад на овој књизи?

Главни повод за настанак ове књиге био је да се супротставим човеку чије су надритезе биле добродошле немачкој јавности и који је Немце ослобађао кривице. Кларкова књига је заступала тезу која је постојала још од Вајмарске републике – да нико није крив за рат, или су пак за њега сви подједнако криви. У Немачкој је до 1960-их година владало мишљење да Немачка ни у ком смислу није одговорна за Први светски рат. Многи не знају да код нас још од 1919. године излази часопис „Ко је крив за Први светски рат“, у којем се оспорава немачка кривица за тај рат. Та атмосфера је владала све до изласка књиге Фрица Фишера „Посезање за светском моћи“, која доказује колико је Немачка имала интерес за улазак у рат, а што је изазвало прави политички лом. С друге стране, књига Кристофера Кларка, иако без иједне нове чињенице, у Немачкој је продата у 250.000 примерака, а у свету њен тираж достиже више од 1,3 милиона примерака. Ситуација се у Немачкој променила, као што рекох, шездесетих година захваљујући и књизи, али и активностима историчара Фрица Фишера, који је покушао да докаже да Немачка у рат није увучена од стране других већ да је 1914. једва дочекала рат који јој је добродошао.

Прочитајте још - Ко је крив за Први светски рат

Тај став се проширио, био је прихваћен и од шездесетосмаша, чак се и продубио, све до 2014, уочи обележавања стогодишњице Првог светског рата. Тад се појавио Кларк, који је окренуо воду на своју воденицу. Објавио је књигу која је у то време привукла на своју страну водеће немачке историчаре. Међутим, занимљиво је да „Месечари“ приказују учеснике у том рату као невине. Кларк тврди да – нема кривице. Сви су по њему невини осим Србије. Једини кривац за Први светски рат је, наравно, Србија. Управо Србији Кларк посвећује највећи простор у својој књизи, описујући Србе као нацију убица, терориста, тако да у Србима види претече савременог тероризма.

У очи пада и то да међу именима која наводи у књизи нема ни једног јединог немачког индустријалца, тј. оних који су омогућили ресурсе да се тај рат води, далеко пре 1914. Најважније чињенице које сведоче о немачкој кривици Кларк изоставља. А међу њима и ону да је немачки цар извршио огроман притисак на аустријског цара да објави рат Србији.

Многима промиче да је Немачка и пре него што је ушла у рат са Србијом напала једну неутралну државу, Белгију. Иронију читаве ствари доказује да рат вођен против Србије показује под један – да је престолонаследник убијен у Сарајеву, под два – да је објављен рат Србији, а да је нападнута Белгија! Уз Белгију нападнути су и Луксембург и Француска! И ја се питам какве сад везе има атентат у Сарајеву с немачким нападом на Белгију, Луксембург и Француску? Ево и одговора: војни стратег, немачки фелдмаршал гроф Алфред фон Шлифен, под чијом командом су и нападнуте ове земље, имао је идеју да освоји Француску и Русију. Прва на листи му је била Француска, јер је прорачунао да ће она због изванредне железничке мреже бити освојена веома брзо, док се не стекну услови за освајање Русије. На реализацију овог плана чекало се стрпљиво једну деценију, све док није дошао прави повод који би могао да оправда улазак Немачке у рат. Био је то атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда.
Веома је битно да истакнем да данас постоје два аспекта битна за тумачење ове приче. Први је ондашња ситуација коју сам појаснио, а други је Европска унија. Посебно у светлу сагледавања напада на СРЈ 1999. и питање да ли се и тај рат може оправдати. Занимљиво је да је Немачка, као и давне 1914, апсолутно одобравала тај рат и приказивала га јавности као неопходан зато што су социјалдемократе и зелени били на власти. Да је на власти тада којим случајем био Хелмут Кол, они би и њега и читаву десницу распели као кривце и ратне хушкаче, а од њихових свећа које би светлеле „за мир“ светлела би цела Немачка. То је заправо рекао Кол.

Бомбардовање СРЈ од стране НАТО-а по свему судећи представља још једно сведочанство поновљене историје…Још један доказ „понављања историје“ и јасног залагања Немачке за нови рат и разбијање Југославије, тиме нови рат против Србије, јесте чињеница да је чувена „тројка“ – Јозеф (Јошка) Фишер, Герхард Шредер, Оскар Лафонтен – у октобру 1998, дакле само неколико месеци пре бомбардовања Србије, отпутовала у САД по мишљење великог атлантског савезника. Од тог састанка рат је систематски припреман у оквиру НАТО-а, а све остало што је узето као директан повод (попут рецимо „Рачка“) само је изговор за тај рат. Колико знамо, „случај Рачак“ је остао нерасветљен. А рат је за њих био „готова ствар“ и пре Рачка или било ког другог потенцијалног повода.

* Као што сте већ рекли, а износите у „Тешитељу“, именитељ и Првог и Другог светског рата је исти, а односи се на борбу за тржиште, економску власт… Постоји ли континуитет те борбе кроз ЕУ и данас?

Да, циљ је исти, само је 1914. покушано остваривање свим средствима, а данас се то ради кроз институције ЕУ, кроз монетарни унитаризам, кроз једну валуту, евро, којим се из Брисела управља. Ево и примера – Грчке. Да смо, рецимо, пре кризе у Грчкој говорили да може да дође до тога да њена влада преполови пензије и да уведе мере штедње, и то ригорозне, сви би рекли да је то левичарска клевета ЕУ. А, ето, доживели смо да видимо расплет догађаја у Грчкој. Влада се ослонила на референдум, народ се изјаснио да је против мера штедње, и то 62 процента Грка, али влада Грчке је подлегла притиску ЕУ и од тада се понаша онако како Брисел хоће. Објавио сам и књигу о томе – „Грчка трагедија“ је изашла 2016. Мој коаутор је деценијама био дописник грчких медија и доживео је да његова грчка пензија са 1.800 евра спадне на 800. Међутим, упркос чињеници да су те драстичне мере у Грчкој биле и против Устава и закона, западни свет је објаснио да је „грчки пут“ модел за решавање криза, попут оне у Португалији, Ирској, али и будућих криза.

Несрећа је у томе да је немачка привреда у последњих 120 година суочена са истом ситуацијом. Данас можда моћнија од осталих земаља, она нема довољно тржишта, као на пример Француска, Енглеска, Шпанија, које су се постарале да га у доброј мери обезбеде пређашњим колонизацијом. Немачка има много више муке да обезбеди пласман својих производа. Због свега тога и окаснеле индустријализације она се на почетку 20. века касно укључила у ову трку и стога је тражила и тражи да на сваки могући начин прошири тржиште. Кад се узму у обзир планови које су досад разни умови саветовали немачким владарима као правце развоја, то јест експанзије, видимо јасну паралелу с данашњим принципима ЕУ.

Прочитајте још - Аустријанци планирали Први светски рат пре убиства Фердинанда

* Могу се чути мишљења да се границе данашње ЕУ у доброј мери поклапају са – Хитлеровим. Шта мислите о томе?

Та поређења Хитлерових зацртаних граница са границама данашње ЕУ могу се чути, међутим то није тачно. Истина је да је једна од претеча идејe оснивањa ЕУ био меморандум немачког канцелара Теобалда Холвега, а из пера његовог првог саветника и каснијег нацисте Курта Рицлера. Тај меморандум из септембра 1914, када је Немачка покорила Белгију и закорачила у Француску, објашњава као примарни ратни циљ Немачке – оснивање уније држава под именом Средња Европа Немачког царства. То царство је требало да се састоји од Холандије, делова Француске и Белгије, а остале земље, Данску и Чешку, Риклер је сматрао да не треба силом гурати у то, јер када се створи Средња Европа, оне ће саме молити да их приме.

* У једном интервјуу који сте недавно дали кажете да Србији не бисте саветовали да улази у ЕУ. Шта је ваш главни аргумент?


Земље попут Србије, или Грчке рецимо, служе само као колоније великих држава које овде повећавају свој профит да би га уложиле у наоружање и шириле даље свој утицај на рачун малих.
Схватио сам како Европа функционише када је дошло до економске катастрофе у Грчкој. У једној малој земљи социјалистичка влада одбацује диктат штедње и каже да народ мора од нечег да живи. Мада су под притиском биле затворене и банке у Грчкој, грчки народ је са двотрећинском већином изгласао да неће мере штедње и да не прихвата притисак. У међувремену Алексис Ципрас и његова влада капитулирају и постају вазали Запада. Јанус Варуфакис је написао књигу о унутрашњим процесима ЕУ и потом писао о састанцима министара Еврозоне, што је критиковао. Апсолутно је апсурдно да група држава које имају евро одлучује преко глава једне суверене државе како ће они повећавати или смањивати пензије и сл. Та еврогрупа у заједници са Светском банком и ММФ-ом у ствари ведри, облачи и поништава сваку помисао на суверено одлучивање неке европске државе. Дуго су мини-састанци те еврогрупе подсећали на састанке крими-група, где главни газда води реч, а остали само повлађују. У овом случају је вођа седео у инвалидским колицима и звао се Шојбле. Све то је, надам се, довољан разлог да не улазите у ЕУ. Има их још много, наравно.

* Србија је већ годинама уназад под снажним притиском признања самозване државе „Косово“. Како као искусни политичар и познавалац ситуације видите потенцијални исход ове ситуације?

Сматрам да је парчање и сепаратисање држава у све мање и мање државе и државице катастрофално и трагично. Раст квота и беспослице и таласи емиграције прате такве процесе сепарације. Модел бивше Југославије био је једно од могућих решења за ову регију. Можда би размена територија или поравнање граница било сврсисходно неком будућем миру. У сваком случају, Србија не треба да се ослања на помоћ Европске уније, јер она у овом часу толико зависи од Немачке да на крају доноси одлуке које су у интересу Немачке. Европа се понаша као и Немачка, често и контрадикторно. На пример, за Косово се каже да мора да има самосталност, а код Каталоније тврде да самосталност не долази у обзир.

Култура несећања, као својеврсни данак глобализму, иде наруку и кројачима неке нове историје, али и онима који већ написану историју прекрајају по својој вољи… Штета коју та култура несећања може да донесе новим нараштајима је несагледива. Колико књиге као што је „Тешитељ“ могу да учине да та штета буде мања, али и да допринесу самој историјској истини?

Не сећати се, потискивати сећање или форсирати погрешно сећање је грешка. То су резултати недовољног инсистирања на познавању историје, јер кад народ не познаје историју, може свашта да му се прода. Ево и доказа. Када је почело бомбардовање СРЈ 1999, у Немачкој се говорило о томе да Србија ратује онако како је то Хитлер радио, уз приказивање филмова о Хитлеровом ратовању, па се говорило да се у Србији ствара нови Аушвиц. Народ је томе поверовао, јер није имао никакве податке или друге изворе информација. Реаговао је на основу онога што је површно видео у медијима.

Учешће у косовском рату био је и својеврстан тест за Немце, и све то је био део развоја који је Немачка прошла од уједињења па надаље, а као доказ цитирао бих министра одбране Фолкера Рија, који је још 1992. рекао да је његов основни задатак да корак по корак припрема Немачку за неки од нових ратова у будућности. Међутим, рекао је Фолкер, ти ратови не зависе само од војске већ и од народа, а четрдесет година грађења пацифистичких инстинката код људи не могу тек тако да се избришу. Зато морамо корак по корак да се припремамо за нове ратове, и то не само војском већ је неопходно да се и народ сагласи с том одлуком. Верујем да ће „Тешитељ“, као и остале моје књиге, и новине које објављујем допринети истини и миру.

(Извор: Мила Милосављевић/ Печат)