ПОРОДИЦА Ковановић-Младеновић има не једну, него чак три Медаље праведника међу народима, које додељују Јад Вашем и Израел појединцима који су за време рата жртвовали живот да би спасли Јевреје. Упркос томе, они не могу у реституцији да поврате део имовине, јер је један од синова Дивне Ковановић, праведника, проглашен за љотићевца. Његов братанац Слободан Младеновић тврди - неправедно.

Ратна и поратна судбина Ковановића, богате породице из Баточине, била је драматична. Живота, заступник Фабрике шећера у Ћуприји, и Дивна имали су четворо деце: два сина и две кћерке, од којих је једна, Бисерка, Слободанова мајка, била удата. Остали су живели са Дивном, јер је Живота умро.

Бисерка је са мужем Владимиром скривала у кући, у Крагујевцу, Јеврејку, двадесетогодишњу Београђанку Кларису. У питању је кћерка Монија Левија, код ког је Владимир својевремено учио трговачки занат.

Недалеко одатле, Дивна Ковановић, која је живела са синовима Живомиром и Жарком, и кћерком Радмилом, скривала је другу Јеврејку - Ружу Лихтнер, пореклом из Јајца. Ружа је одрасла са тетком и течом, апотекарима, у Неготину. Теча је умро средином тридесетих, а Ружи и тетки су Немци по окупацији одузели апотеку. Тетка није преживела Холокауст. Ружу су спасли пријатељи и сместили је у Крагујевац, код Ковановића.

ПРОЧИТАЈТЕ И:Два милиона евра од јеврејске имовине без контроле?

Дивна је са децом и Ружом живела у помоћној кући, јер се у главну уселио немачки командант Баточине, са ађутантом. Тако су Јеврејка и Немац делили двориште!

Обе јеврејске девојке преживеле су рат. Али Дивнини синови нису.

ЉОТИЋЕВЦИ ПОМАГАЛИ НЕМЦИМА У Агенцији за реституцију позивају се на сајт Државне комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944, где стоји да је Жарко Кованић убијен 1945. као припадник Српског добровољачког корпуса. СДК је био страначка војска Љотићевог Збора и за време рата сарађивао с Немцима у борби против партизана и јевреја. Пети добровољачки одред СДК, под руководством Марисава Петровића, помагао је Немцима приликом хапшења и стрељања у Крагујевцу. Зато Агенција третира Жарка као члана страних окупационих снага, без права на реституцију.

- Мој стриц Жарко био је наочит и интелигентан младић, ког су љотићевци покушавали да врбују. Једног дана је у кућу упао лично Марисав Петровић, Љотићева десна рука, и ухапсио га. Провео је седам дана у крагујевачком затвору. Бака Дивна је некако је измолила да га пусте, али је Марисав инсистирао да се учлани у љотићевце, иначе ће га стрељати. Ујак није хтео да узима пушку у руке, па је, чим се нашао на слободи, побегао у Италију - прича Слободан Младеновић.

Чим се рат окончао, нова Титова власт објавила је проглас да свако ко је побегао, а није окрвавио руке, може да се врати. Жарко се нашао међу онима који су поубијани чим су ушли у Словенију. Породица никад није сазнала где и када је убијен, а у поступку рехабилитације морали су да траже да га суд прогласи мртвим.

Пред стрељачким стројем завршио је и шеснаестогодишњи Жива. Комунисти су га извукли из школске клупе, јер га је неко оптужио да је колаборациониста. Дивна је стигла чак до Моше Пијаде, издејствовала помиловање и с папиром похитала пред крагујевачки затвор. Било је, међутим, касно.

Кованићима су конфискована 32 хектара земље, две куће у Баточини и једну у Прњавору, воћњаци, шуме... Деца Бисерке Младеновић успела су да рехабилитују пред судом оба ујака, али Жарков део имовине ипак им неће бити враћен.