НАКОН што је у 33. години, због саобраћајне несреће, остао прикован за инвалидска колица, Милутин Перић је смисао новог живота пронашао у изради минијатура од шибица. Квадриплегичар је и користи само мали и домали прст десне шаке, али успео је да за три деценије направи неколико стотина макета и минијатура.

- Питам лекаре зашто не осећам руке и ноге, а они ћуте и гледају у под - сећа се овај храбри Шапчанин дана када се пробудио из тродневне коме. - Нису ни морали ништа да ми кажу. Непријатну тишину прекинуо сам шалом на свој рачун: да мислим да је прави тренутак да почнем да правим таписерије.

Прочитајте још: Имају хендикеп и вољу да роне!

СХВАТИО је да је дотадашњи живот прошлост, а да је било једноставно - није. Несрећа је променила живот не само Милутину, већ и његовој супрузи Роси, и ћеркама Гордани, Слађани, Драгани и Стани. После дуготрајне рехабилитације која му је помогла да подиже руке и користи два прста десне шаке, почео је да истражује границе своје креативности.

- Нисам научио да правим таписерије, али су ме зато окупирале шибице. Дрвце набодем на ножић за дрворез па га лепим на подлогу припремљену од картона. Тренутно радим макету цркве у Мајуру, до сада сам потрошио 5.000 дрваца. А пре неколико година урадио сам већу, такође мајурску цркву, и за њу потрошио 13.500 дрваца - прича Милутин.

Табакере, минијатурне воденице, топови, макете казана за ракију, декоративне флаше, само су део онога што је Перић до сада урадио. Већину рукотворина поклонио је пријатељима и родбини, а многи предмети завршили су у иностранству.


МИЛУТИНА Перића инвалидска колица не спречавају да иде на славља или да сврати до кафане да се види са пријатељима. Многе је надахнуо својом борбом и вољом за животом, а овај једноставно оптимистичан човек каже да никада није долазило у обзир да га породица и пријатељи гледају очајног и беспомоћног.

- Често сањам како седим у колицима и пожелим да устанем и протегнем ноге. Кренем полако да ми не кврцне нешто како не бих изгубио и ова два прста. Корачам, а срце лупа од среће, чини ми се хоће да искочи. Једино што може да ме изнервира су људи који јадикују и мисле да је њихова мука највећа, а неће да мрдну да нешто промене - прича Милутин.


МЕДАЉЕ

АКТИВАН је Перић и у Удружењу стрелаца са инвалидитетом, где је председник и један од 15 чланова. За две године колико ово удружење постоји, освојило је близу 70 медаља.

- Проблем је само што немамо где да тренирамо. Такмичења широм Србије и у региону су нам и тренинг и надметање за медаље. Упркос томе, презадовољан сам успехом - каже Милутин.