КАДА сам видела само, босо и уплакано дете како по хладноћи трчи на надвожњаку изнад ауто-пута, душа ме заболела. Нисам могла другачије да реагујем, осим да зауставим аутобус и узмем детенце у наручје. Увек бих тако поступила. Само тако је људски. Савест би ме појела да му нисам помогла.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - О ЊОЈ ПРИЧА ЦЕО СВЕТ: Српкиња у Америци спасила дете од сигурног смрзавања на улици (ВИДЕО)

Ово је у петак, ексклузивно за "Новости", рекла Ирена Ивић Дробњак (52), која већ годинама живи и ради у Милвокију, у Америци. Хуманост ове Српкиње, родом из Прокупља, у петак је била једна од главних вести широм света. Није, наиме, било електронског медија да није пренео снимак жене - возача аутобуса, која је зауставила возило да би спасла дете од годину и по.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Ирена у Америци постала херој, али је и Прокупчани памте по добру (ВИДЕО)

Иако се ово необично спасавање догодило 22. децембра, свет је за Иренин подвиг сазнао тек у петак, након што су јој у четвртак челници Милвокија, главног града америчке савезне државе Висконсин, уручили плакету и приредили церемонију у њену част.

- Тог јутра кад сам кренула на посао било је минус осам степени - прича Ирена, возач аутобуса у Систему за транзит Милвокија. - Док сам прилазила надвожњаку изнад ауто-пута, приметила сам босоного детенце, одевено само у црвену бенкицу и пелену, како се креће према раскрсници. Тим путем, за неких двадесет-тридесет метара, изашло би на ауто-пут. Не могу да замислим шта би било да се то заиста и догодило.

Како се види на снимку који је обишао свет, Ирена је зауставила аутобус, истрчала и узела дете. Једна путница јој је дала свој капут, па су огрнуле промрзло дете, које је у Иренином наручју убрзо заспало.

- Не бих, заиста, да се хвалим учињеним - каже наша саговорница. - Нашла сам се у право време на правом месту. У оваквој ситуацији увек бих поступила исто. Да нисам стала и помогла том нејаком бићу, да сам само наставила да возим, не бих могла мирно да спавам. Савест би ме заувек прогањала.

У Сједињене Државе Ирена је, како нам је испричала, први пут отишла 2000. године.

- Извукли су ме на лутрији за америчку "зелену карту" и одлучила сам да одем - открива Ирена за "Новости". - Дотад сам била васпитачица у вртићу у Мерошини, а завршила сам Педагошку академију у Крушевцу. Будући да сам обожавала свој посао и децу, а на живот у САД нисам могла да се навикнем, вратила сам се у Србију после пола године.

Ирена са признањем града Милвокија

Али, у Америци су јој остала деца. Син Лазар и даље живи у Милвокију и ћерка Јована у Остину, у држави Тексас. Стална раздвојеност од деце и виђање с њима једном годишње, нашој саговорници су тешко падали. Зато је, будући да јој је "зелена карта" још важила, одлучила да поново оде.

- Дошла сам 2006. године и три године сам учила језик док га нисам савладала како треба - прича Ирена. - Све време сам размишљала шта бих могла да радим док нисам упознала жену која је возила школски аутобус. Иако сам у отаџбини увек била "дама возач", 2010. у Милвокију сам одлучила да положим возачки за категорију аутобуса и камиона.

"Новостима" Фото Ирена Ивић-Дробњак

Убрзо се наша саговорница запослила. Три године је возила школски аутобус, потом осам месеци шлепере од Чикага до различитих одредишта у Канади, а у систему јавног транспорта у Милвокију ради од 2014. године.

- Недостаје ми Србија - искрена је Ирена. - Много сам носталгична и непрестано мислим на мајку Паву Дробњак, која живи у Прокупљу, и на брата Дејана у Београду. Са обома се свакодневно видим преко "Скајпа", али није ми то довољно. Но, живот ми је наменио ову причу и морам је испричати до краја. Само часно и да се ничег не постидим, па како буде. Неко ће помоћи мени, ја ћу помоћи неком другом. Такви су кругови живота. А, надам се да ће се неки од њих ове године наћи и у мојој Србији, Топличком крају и Прокупљу. Од одласка 2006. први и једини пут, у Србији сам била 2016. године. Све чиним да ускоро дођем поново.

БРАТ ДЕЈАН: ТО ЈЕ ТА ТОПЛИЧКА ХУМАНОСТ

СА сестром Иреном сам свакодневно у контакту, а за ово што је учинила 22. децембра мама Пава и ја смо сазнали из медија - каже Дејан Дробњак (на слици), Иренин брат. - Да није било америчких безбедносних камера које су све снимиле, и да о њеној награди вести нису стигле у Србију, Ирена нам ништа не би рекла. Али, она је таква, не хвали се кад другима помогне. То је наша топличка хуманост. У генима нам је. И ја сам, као хуманитарац, радио за УН баш у Мјанмару, земљи из које потиче дете које је Ирена спасла.

Ирена је у петак ујутру са радног места послала фотографију

МАЛИШАН КОД ОЦА

КАДА сам дете узела у наручје била сам сигурна да је девојчица - каже Ирена. - И полиција је саопштила да је реч о деветнаестомесечној девојчици која је нестала након што је њена мајка, избеглица из Мјанмара, имала кризу менталног здравља изазвану постратним трауматским синдромом. Дете је, међутим, враћено оцу, који каже да је реч о дечаку. Како год, важно је да није повређено и да је сада добро.



МАЈКА ПАВА: ТАКО САМ ЈЕ ВАСПИТАЛА


ИРЕНА је урадила само оно што је мислила да треба. А да то није сматрала неким посебним гестом, сведочи и то да ми, иако се свакодневно чујемо, није ништа рекла. О њеном подвигу обавестила ме је унука, Иванина кћерка Јована (30) која је пре дванаест година са мајком и братом отишла за Америку - каже нам Пава Дробњак (76), Иренина мајка.

Каже нам да није изненађена, јер је ћерку и сина васпитала тако да саосећају са другима и да се Иренин гест, о којем бруји цео свет, подразумева као нешто што би свако требало да уради. Д. З.