ПРЕ више од четири деценије, далеке 1975. године Нахели Хесел Херера Гиљем дошао је из Панаме у Југославију. Као ђак генерације добио је државну стипендију и дошао у Београд да упише Грађевински факултет. Зашто је, поред многобројних универзитета и држава у свету где је могао да студира, одабрао баш београдски и далеку, социјалистичку, европску земљу, каже, не зна ни дан-данас, али тврди да није погрешио.

- Овде су мој дом и породица, моје све: супруга Весна Остојић и ћерке Дорис Елена и Алексија Стефанија. Србија је моја земља, колико и Панама. Делио сам судбину српског народа последње 43 године и, заједно, идемо даље. Било је много среће и много искушења, и биће их још. Али, то је живот, другачије не бива. Градио сам хидро и еколошка постројења широм Србије и на резултате свог рада врло сам поносан - прича Нахели Херера, док замишљен, пребира по сећањима.

Носталгију за Панамом не скрива. У престоници ове земље, смештене на најужој спони Северне и Јужне Америке, живе Херерина мајка Дорис, учитељица у пензији, четири брата, три сестре и њихове породице. Отац Нахели, таксиста, преминуо је пре четири године. Но, доживео је да види своје унуке из Србије, када је четворочлана породица Остојић Херера, први пут, 2008, заједно посетила породицу у Панама Ситију.

- Пре се није могло, јер је за нас четворо, само за авионске карте потребно много новца - каже Нахели. - За време студија, код куће сам био три пута, а када сам пожелео да први пут одем са супругом, Америка је 1989. бомбардовала Панаму. Потом су стигле несрећне деведесете, а када смо поново сакупили новац за пут у моју родну земљу, Американци су се обрушили на Србију. Трећа срећа, како Срби кажу, била је пре 10 година. Тада смо заједно били код наше породице у Панами.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - РУСКА ПОРОДИЦА ДОСЕЛИЛА И ПРИЈАТЕЉЕ У СРБИЈУ: Урал заменили равним Сремом

Да ли је све могло бити другачије и да ли је ова породица могла живети у његовој отаџбини, наш саговорник не размишља. Важно је, каже, само да су заједно, ма где то било.

"Нале" и Весна


- Док сам студирао нисам много размишљао где ћу радити - наставља Нахели. - Када сам 1984. године дипломирао на хидро-смеру, уписао сам магистарске студије и наредних седам година радио сам у Институту за хидротехнику. Упознао сам Весну, љубав мог живота. Венчали смо се и тада сам схватио да остајем у Србији. До 1995. године радио сам у Обреновцу, а онда сам се преселио у Нову Варош, супругин родни град. Весна је лекар анестезиолог, имала је тамо стални посао, ћерке су биле са њом... Желео сам да будемо заједно, па сам још једном подигао сидро, из Обреновца - у Нову Варош.

Кроз искрени, готово дечји смех, наш саговорник прича о доживљају зиме у граду под Златаром.

- Први пут у животу снег сам видео у Београду и "оверио" га једним жестоким падом - каже Нахели. - Но, шта су права зима и снег, видео сам тек у Новој Вароши. Ипак, с временом сам се навикао, толико да су ми, приликом последње посете Панами, сметали и влага и врућина. Али, Србија и моја домовина, иако удаљена више од 10.000 километара, имају много више сличности, него разлика. Највећа и најлепша спона су људи: пре свега породични, али срдачни, топли, темпераментни...

Ћерке Дорис Хелена и Алексија Стефанија


ЋЕРКЕ ЗА ПОНОС СА много топлине и љубави Нахели Херера говори о ћеркама. Супруга и он, одгајили су ћерке на понос и Србији и Панами. Обе су биле сјајни ђаци, обе стипендисти "Доситеје" - Фонда за младе таленте Србије. Завршиле су медицину и сада стажирају. Алексија Стефанија је и носилац награде "Никола Спасић", а 2017. као студент пете године, са двоје колега из Београда освојила је треће место на најпрестижнијем Светском такмичењу из клиничке медицине у Новосибирску. Но, Нахели се не хвали: - Само желим да се запосле, да буду срећне, боље и успешније од нас двоје.

Баш такви су, каже наш саговорник, у сваком кутку Србије коју је прокрстарио због посла или на путовањима са породицом.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Американац подно Ртња компоновао рок-оперу о јаничарима

- Минулих деценија упознао сам и искрено заволео Србију - каже Нахели. - Упијао сам говор, "удисао" народ, проучавао обичаје, историју, културу... И непрекидно сазнајем нешто ново о овој земљи. Од априла сам у Пироту, управник градилишта на реконструкцији и доградњу главне станице за водоснабдевање. Опет раздвојен од породице, која је сада у Београду. Али, важно је да смо здрави, а свој живот мораш да живиш где год да си. Сада само желим да поново будемо на окупу. И, да одем у Панаму, још једном, док ми је мама жива.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Бразилац Рафаел воли Ану и Србију


ОДБИО ДА ОДЕ 1999.

НАХЕЛИ или Нале, како га одувек из милоште зовем, изузетно је одговоран супруг и отац, искрено одан породици и Србији - каже Весна Остојић Херера. - Воли ову земљу много више него што говори, а наши пријатељи који то знају кажу да је "највећи Србин из дијаспоре". Када је почела НАТО агресија 1999, његов отац нам је обезбедио карте за Панаму, али му је Нале одговорио: "Био сам у овој земљи док је било добро, нећу да идем сада, када су дошли тешки дани!"


ИЗНЕНАЂЕЊЕ ПОД ЗЛАТАРОМ

КОЛИКО је свет мали уверио сам се у Новој Вароши - каже наш саговорник. - изненадио сам се када сам сазнао да баш у том градићу живи Радомир Лале Ђековић, грађевински инжењер који је са супругом Маријом у Панами живео четири године. Као стручњак "Енергопројекта" радио је на изградњи хидроелектране на реци Бајано. То дружење са њима у Новој Вароши, са неким ко је био у мојој отаџбини и ко отуда носи најлепше успомене, много ми је значило.