Приче из Војводине: Банат припојен матици

МЕЂУ најзаслужнијим људима зато што су Зрењанин, Банат и Војводина данас у саставу Србије и славе век од присаједињења, јесте др Емил Гаврила (1861-1933).

Адвокат по професији, новинар по вокацији, политичар који је крајем 19. и почетком 20. века био један од вођа српског националног покрета у Јужној Угарској, у уводнику 18. броја “Банатског гласника” из 1931, уз Михајла Пупина и Уроша Предића, сврстан је међу великане Баната. Дело овог српског родољуба и неуморног борца против угњетавања поново је афирмисано пре неколико година, када му се Зрењанин одужио називајући једну улицу његовим именом. Истовремено, Завод за заштиту споменика културе преузео је бригу о кући у Немањиној 3, где је рођен где је и живео. Гаврилово дело неисцрпна је инспирација за младе нараштаје и историчаре.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Војвођанске приче: Кад зашушти од дамаста свила

У Великом Бечкереку, Гаврила је завршио основну школу и гимназију. Право и филозофију студирао је у Бечу, Бону, Минхену и Будимпешти. Већ у раној младости почео је да сарађује у листовима који су се бавили српским политичким и културним приликама. Врло рано заинтересовао се за српско национално питање у Угарској. У родном граду 1887. покренуо је први лист на српском језику под називом “Глас”.

Лист, међутим, није био дугог века - власти су га забраниле после шест месеци, а против Гавриле повеле судску парницу. У Великом Бечкереку наставио је да се бави јавним радом и 1890. отворио адвокатску канцеларију. Две године касније, у Сремским Карловцима изабран је за посланика при Српском црквеном сабору. Због одласка Јаше Томића у затвор, 1893. преузео је уредништво новосадске “Заставе” и са тог положаја настојао да превазиђе раздор који се појавио у српском националном покрету.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Војвођанске приче: Амови за липицанере енглеске краљице

Гаврила је 1894. припремио Сабор у Сремским Карловцима, ком је присуствовало између 15.000 и 20.000 Срба. Сабор је једногласно осудио најављене законе мађарске владе о грађанском браку и матичним књигама, у којима су Срби, али и други немађарски народи у Угарској, видели опасност од даље мађаризације. Исте године, у атмосфери линча и застрашивања мађарских власти, на Велеиздајничком процесу бранио је оптужене Румуне, ауторе тзв. “Трансилванијског меморандума” којим су захтевали изједначавање права са Мађарима. На Конгресу народности 1895. у Будимпешти учествовао је као секретар српске стране. Због сарадње са политичким и народним представницима Румуна и Словака, Гаврила је касније назван “претечом Мале Антанте”.

Родна кућа у Немањиној 3

Своју националну мисију наставио је у Босни и Херцеговини 1896, где је у Сарајеву сарађивао са босанским Србима у борби за национална и верска права. Александар Станојловић у књизи “Петровград” (1938) наводи да је Гаврила 1896. саставио меморандум о националном, верском и просветном стању Срба у Босни.

Записник са седнице СНВ у Великом Бечкереку

Уређивао је Босанско-херцеговачки зборник. У периоду 1902-1914. живео је наизменично у БиХ и Будимпешти, где је радио као правни референт Генералног конзулата Краљевине Србије. Пред анексију БиХ, 1905. у Сарајеву је покренуо први српски политички лист у Босни под називом “Српска ријеч”, а основао је и Српски соколски покрет.

Градска скупштина 1923. између два рата

- После Сарајевског атентата 1914. Аустроугарска је прогласила увођење преког суда и тада почиње терор над српским становништвом и осталим слободољубивим људима у Великом Бечкереку и околини. Похапшени су виђенији Срби, а већина њих само због националне припадности. За наводно учешће у атентату у Сарајеву, ухапшен је Гаврила, али и његова супруга Олга, која му је помагала у политичком раду. Заједно су интернирани у мађарски логор у Кишкунхалашу, где су провели све ратне године, односно до 1918. - подсећа Ванда Војводић Мицева, из зрењанинског Историјског архива.

Др Емил Гаврила

Мицева наглашава да су за присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији најзаслужнији Бечкеречани. Први Српски народни одбор на тлу данашње Војводине, наиме, формиран је на иницијативу др Славка Жупанског 31. октобра 1918. у Бечкереку, а за почасног председника изабран је Гаврила, који се у том моменту још налазио у заточеништву.

Прве српске новине, штампане у Бечкереку 1887.

Слободу је дочекао неколико недеља касније, баш као и његов родни град, у који је 17. новембра умарширала српска војска на челу са бригадиром Драгутином Ристићем. Као делегат СНО из В. Бечкерека, Гаврила је учествовао на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918, где је изабран за члана Народне управе. Тиме је крунисана његова политичка борба и остварен сан о националном ослобођењу Срба у Угарској, као и томе да се Војводина директно и безусловно припоји “мајци Србији”.

Спомен-плоча бригадиру Ристићу Фото Град ЗР

Емил Гаврила преминуо је у словеначкој Рогашкој Слатини, где је био на одмору, у 73. години. Његови посмртни остаци пренети су у Велики Бечкерек и сахрањени у породичној гробници на Томашевачком гробљу.

Народ на тргу слуша говор бригадира Ристића

НИ МИНИСТАР, НИ БАРОН

МАЂАРСКИ режим Иштвана Тисе, чији је Гаврила био огорчени противник, понудио му је баронску титулу у замену за политичку пасивизацију. Претходно није прихватио позив за улазак у владу Црне Горе.

- Кад нисам примио титулу црногорског министра правде, не треба ми ни титула мађарског барона - одговорио је Гаврила, што је као куриозитет пренео “Банатски гласник”, чији је био дугогодишњи сарадник.

ОЛГА, САБОРАЦ И БРАЧНИ ДРУГ

ЕМИЛОВА супруга Олга Гаврила (1860-1927) потиче из познате великобечкеречке породице Поповић - Пеци, која је дала читав низ истакнутих личности у друштвеном, политичком и економском животу града.

Гаврила са супругом Олгом

Ухапшена је и интернирана у Мађарску заједно са супругом 1914, одакле се вратила тек новембра 1918. Боравећи у логору оболела је, а иако је све храбро издржала, дуго се после рата опорављала. Остала је упамћена као једна од ретких жена интернираних због рада на националном ослобођењу.