БИО је борац без мане и страха, и на терену, и у животу. Новак Зековић, једна од никшићких фудбалских легенди, стамени капитен Сутјеске чије је име златним словима исписано у историји клуба. Прошле су 24 године откако се преселио у вечност. Срце га је издало на тренингу у Бечеју, где су фудбалери Сутјеске били на припремама. Пуцао је од здравља, снаге, живео спортски, ништа није наговештавало трагедију... Сви су били у шоку, фудбалери, тренери, цели клуб, Никшић... Његов брат Илија скоро четврт века касније отвара душу, замерајући многима што су га заборавили.

Прочитајте још: ТРАГЕДИЈА НА ФУДБАЛСКОМ ТЕРЕНУ У СРБИЈИ: Преминуо на утакмици

- Да није неколико људи из његове генерације који обилазе Новакову вечну кућу, ко зна да ли би га се ико из Сутјеске сетио. И због тога неизмерно хвала Чкалу, Магу, Бору, Слобу, Љубомиру, Брајану, доктору Мијановићу... Не могу заборавити ни пажњу Давора Гардуна, који увек када из Макарске дође у Никшић посети гроб мога брата. За остале, као да није постојао. После његове смрти било је неких покушаја да заживи меморијални турнир, али на крају ништа од тога. Данас трају неке друге легенде, а оне које су за Сутјеску и живот дали прекрива вео заборава - каже, за "Новости", Илија Зековић.

ПРИСЕЋА се наш саговорник да су за његовог брата били заинтересовани чак и клубови велике четворке.

- Долазио је Миљан Миљанић у Никшић, хтео је да га одведе у Звезду, али Новак није хтео, остао је привржен Сутјесци. Волео је клуб као очи у глави.

ИМЕ Сутјеска је и данас у власништву града, локалне самоуправе. Стадион нема друго име осим - Градски. Све је више оних који листају богату архиву никшићког клуба и сматрају да би храм фудбала у том граду требало да се зове "Новак Зековић". Има и оних који би волели да понесе име Драгутина Спасојевића Спаскета, некадашњег сјајног фудбалског зналца.

Новак је одиграо више стотина утакмица у плавом дресу и био део чувене генерације, која је, према мишљењу многих, испред свих у дугој историји фудбала крај Бистрице: Ађански, Станишић, Гардун, Међедовић, Граховац, Ђуровић, Ковачевић, Бокан, Тибљаш, Зековић и Саматовић. Сутјеска је испадала и враћала се у Прву лигу, и уз титоградску Будућност била једини представник црногорског фудбала у том рангу.

НИКШИЋАНИ памте квалификационе утакмице за улазак у Прву лигу 1971. године, као и повратак из Зрењанина, када су у мечу против Пролетера "оверили визу" за југословенску елиту.

Прочитајте још: ШОК У ХРВАТСКОЈ: Фудбалер преминуо током утакмице

- Сећам се тог незаборавног дочека у Никшићу, бразилске атмосфере, неописивог славља, радости... Готово да није било човека који није изашао на улицу да прослави подвиг фудбалера. Километарска колона се из правца тадашњег Титограда кретала вијугавом трасом преко Пандурице и пружала све до хотела "Оногошта" у центру града. Тада се Блажо Ковачевић латио оловке и написао песму: "Ој Сутјеско, наша миљенице, ти си понос града са Бистрице". Мој брат, као и сви фудбалери, киптио је од среће, а како и не би када се Никшић након те утакмице почео увелико спремати да дочека великане југословенског фудбала - додаје Илија.


Стадион крај Бистрице био је тесан да прими многобројне љубитеље фудбала. Преко Гординог моста газило је на хиљаде присталица плаве боје радовало се победама над Партизаном, Динамом, Хајдуком, туговало због изгубљених бодова од Црвене звезде и голова које им је "забијао" Војин Лазаревић, иначе "њихово дете".


ВЕТЕРАНИ

ДЕЛЕГАЦИЈА ветерана Сутјеске одала је пошту и положила цвеће не само на гроб Новака Зековића, већ и на последња почивалишта некадашњих клупских другова и тренера, на гробљу под Требјесом - Гајице Ђуровића, Влада Ђукића, Марка Перовића, Драгутина Спасојевића, Марка и Мома Минића, Новака Бата Булатовића, Мике Зиројевића и Ђика Бурића. У тој делегацији су били Владимир Чкале Контић, др Радован Мијановић, Брајан Ненезић, Славко Маговчевић, Боро Матовић, Слободан Ивковић и Љубомир Петровић.