СВЕ можеш да поднесеш. И жице. И живот у који те ограде. И увреде, претње, каменице... Све ти, дико моја, носиш и подносиш. А, кад ти на децу насрну, како то да претрпиш? Да ћутиш? То не можеш. Да вратиш? То је још горе.

Ноћ је одавно пала на Метохију. Притисла српске винограде, а Слободан Моравчевић подупире капију и говори нам мирно као да је неограничено време испред њега. Читави векови! Па, седа на клупу и наставља монолог, као у каквој грчкој трагедији.

Ово је Ораховац. Овде, у потпуном албанском окружењу, чува се и траје малена српска заједница. Одолева у гету пуних осамнаест година. Еј, осамнаест година у кругу слободе од једва триста метара, бори се да опстане на својој земљи, у својој вери. Данас их је толико колики је и пречник њихове слободе. Двадесет пута мање него оног лета деведесет девете када су им "земљу крваву испод ногу извукли".

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - "НОВОСТИ" СА СРБИМА У ВЕЛИКОЈ ХОЧИ И ОРАХОВЦУ: Живимо живот као у затвору

- Од лета до гета, а сад су нам и на децу ударили - каже Слободан Моравчевић.

Почетак октобра. Четвртог дана овог месеца албански дечаци су насилно покушали да вршњацима из српске заједнице преотму игралиште. Парче планете српске деце у њиховом маленом кругу слободе. Срби су, петицијом, од полиције тражили заштиту. Први пут, јавно, после вишедневног вербалног насиља. Потписали су је родитељи, наставници основне школе, професори гимназије. И, чули одговор оца албанског дечака који је физички насрнуо на свог, српског вршњака: "Докле ће ово бити српско?"

- До краја наших живота - одговорили су Срби у Ораховцу.

Јесу ли свесни поруке ови што се ни по коју цену, готово две деценије, не одмичу са кућног прага и онда кад одлазе најхрабрији међу њима? А ови, који остају, те границе храбрости стално померају. Грковићи. Миленковићи. Витошевићи. Дедићи. Матићи. Радићи. Шарићи. Бељошевићи. Станковићи...

- Какво је то, ваше, питање? Наш останак овде где су гробови и колевке наше, светији је од живота. Да ли ви то разумете? - Готово се наљутио Благоје Радић.

Његова супруга Оливера допунила је напречац прекинуту реченицу: - Ми верујемо у косовски завет. Истински верујемо.

Благоје Радић ложи ватру под казаном за печење ракије

Заложио Благоје ватру под казаном. Окупио породицу. Потекле прве капи лозоваче под тремом родне куће домаћина Метохије. Нуде нам сир, пршут, ајвар. Коме је до јела? Жига оно питање: "Да ли ви то разумете?", а ноћ притисла. Одозго, низ калдрму, шетају људи. Ћуте. Не кажу да су то страже, кажу да су на све огуглали. Да је било и тежих времена, а издржало се.

- Ми борбу за опстанак имамо у генима - говори Марко Шарић.

А, на врху калдрме, који метар десно, "пуца" лопта. Само се чује како она удара по бетонском игралишту. Деца без речи јуре за њом. Тате припомажу да "падне" кош. Побеђују заједно, као малене сове. Ваљда је таква судбина ових људи. Што гушћи мрак, то боље виде.

Игра је заустављена кад смо се приближили. Деца су потражила заклон у сенкама. После су се збијали око родитељских крила. Кристина. Марија. Павлина. Валентин. Јован. Дамјан. Ово игралиште које им стално отимају, причају нам, даровале су им Уједињене нације да би "изолованој српској омладини обезбедиле простор за рекреацију и разоноду". Ова деца тада нису била ни рођена, али јесу нека друга која памте и бодљикаве жице око овог игралишта и кућа њихових родитеља. Развучене и с краја на крај њихове једине улице.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - "НОВОСТИ" СА СРБИМА НА КиМ: Спавамо на смену, али о одласку не размишљамо

- Били сте овде. Знам да сте били пре тачно десет година. Је ли тако? Тих жица, као што видите, сада нема, али су оне у нама - каже Слободан Станковић, отац троје деце.

Док он говори, све троје су му у наручју. Најмлађа, Душанка, привила му се уз врат и расплакала се пред нама, непознатима. Тресла су се њена малена рамена, као код птице у кавезу. Такво је детињство српске деце у Ораховцу.

Албанска деца покушала су српској да отму игралиште

Слободан нам прича:

- Имали смо кућу, доле у албанском делу града, Обилићева улица број 16. Протерали су нас у лето деведесет девете. И ми смо овде изнајмили уточиште. Гледали смо како нам, из дана у дан, пљачкају кућу. Једног јутра... нема врата. Другог, нема прозора. Треће јутро гледамо како скидају кров. Онда су се само птице спуштале на голе зидове...

Сад је малена Душанка тешила свог тату. Брисала му образе.

- Имали смо нешто земље код Зрењанина, поклон мом оцу од ујака - говори Слободан. - Договорили смо се да то продамо и овде смо почели да градимо нову кућу. То је жеља мојих родитеља. То је моја жеља.

Ноћ одмиче. Прича тече. Смењују се успомене. Прожима нада, пресеца стрепња. Пребројавају се овдашњи Срби. Од краја лета, двоје их је мање.

Слушамо причу:

- Комшија, кад је полазио, рекао нам: ви сте јунаци, ја нисам, опростите ми. Пољубио је родитељски праг, исплакао се и отишао.

Игуман Стефан са децом

ЖИВЕ ЖИВОТ ИСТИНСКИХ ЈУНАКА

ИГУМАН манастира Зочиште, Стефан, који редовно посећује и храбри овдашње Србе, каже нам да српски народ у Ораховцу заиста живи живот истинског јунаштва.

Растајемо се с њим испред црквене порте, уписане у српско трајање дубоко једанаест векова, па се између српских домова спуштамо низ калдрму. На обе стране мртве куће. Ветар дува кроз њих. У прозорима сенке. Сенке после промичу калдрмом.

Ујутро смо чекали тај удар звона. Није га било.