СЕДИМ сам у глуво предвечерје у непоновљивој атмосфери скраћене верзије кафеа "Хале 1900" мог пријатеља Денија, за једним од тадашњих свега неколико изрезбарених столова постављених на скупоцене плочице од фајанса с традиционалном ројалистичком шаром из Поншона, пре него што је кафаницу крајем деведесетих проширио у велики бистро, где и данас радо одем, у коју су, после фајронта у локалним бирцузима, свраћали стари знанци и случајници, остајући ту све док небо не поприми боју љубичица на киши, са шарених геометријских отисака на оном подном порцелану.

Преда мном помало истрошен караф вина "нијелучу" с падина Маране око Борга, које вуче традицију још из дванаестог века, а код мене на столу тек непун сат, исцеђено из крупних гроздова густе боје плавог црнила, како му и само име каже, оплемењено аромама ситног црвеног вођа, кајсије и опојних локалних зачина које сакупљају и у грозд уносе разујане и сунцем омађијане корзиканске пчеле.

На тацни насецкане сувомеснате ђаконије свеже пристигле из Тавере у високим пољима Гравоне, опкољених богатим рељефом, ушушканих у хладу кестена и стогодишњих храстова. На салсичу сушену у каменим подрумима Острва лепоте, насело неколико мешкољавих смокава. Читав тај живописни медитерански крајолик, у ком се на малом простору сместило све оно најподстицајније што природа може да створи, слио се, у аутентичним колорима, у једној тацни и чаши, на мој сто.

Врата, наједном, у пратњи неколико пријатеља и колега, отвара песник и афористичар чијој сам књижевној вечери управо присуствовао, па потом овде свратио. Машу са улаза и придружују се. Спајамо столове по српски и у Паризу наручујемо корзикански, бистро, по руски.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Укуси Србије од Чикага до Милвокија

Разговарамо о светлостима Града светлости. Мисли друштво да се одиста шалим када у тој светлости не видим само узвишено интелектуално и уметничко уздарје којим париски ствараоци попут екстраполираних лучоноша несебично чашћавају успавану планету и звонаре у васколиком буђењу ширећи светоназоре унаоколо, већ и ону сасвим обичну димензију чистог, далеког неба с рефлексијом неконтролисане бистрине оближњег океана и, по заласку, булевара у два низа оригинално и препознатљиво осветљених ламапдерима, ред жутом, ред белом светлошћу.

Вадимо стихове из "Уклете куће" и ређамо их у "Успомене из бољег сутра", дајући потврду провереној тези да се најбољи литерарни кружоци у наставку вечери одржавају за кафанским столом. Пре него што завеса падне на плочице из Поншона, песник и афористичар узима своју најновију књигу и пише нешто, као што је ред у таквим приликама, пре него што ми је пружи. Би ми мило. Отварам корице и читам посвету:

"Мом презимењаку, Милован Вржина."

Читам поново, окрећем страницу из другог угла, загледам. Мора да је грешка. Није ме препознао? Мислим се, какви ли смо ми то презимењаци? Нисмо, чак, ни имењаци. Зар не зна с ким је седео читаво вече? Јесу ли кафанска испарења томе допринела штогод? Мој сабеседник ме посматра чисте свести. Вратим поглед на хартију. Па ми у следећи час намах сину. Врж и чвор и јесу једна те иста ствар.