РЕТКЕ су црногорске средине које се могу похвалити природним драгуљима као што је шавнички крај, али од чега се, нажалост, његови житељи нису овајдили. Одлазе тешка срца трбухом за крухом у бели свет, док су ретки они који се врате у завичај. Ових дана тројица браће Ђурђића из села Комарница - Душан, Симо и Душко обновили су стару камену породичну кућу која је избројала стотину година, учврстили њене темеље. Некада је била под сламом, па црепом, a данас под лимом. Село броји само тридесетак домаћинстава. Лети све живне, док зими остану ретки, углавном они који немају где другде.

- Радили смо ударнички. Погледајте камен како се лепо надовезао, све се фино уклопило. Много нам је значила помоћ Милутина Мишовића коме није било тешко да из Никшића превали километре. Надам се да ће овај наш посао бити весник повратка на селу свих који су напустили кућни праг, каже за "Новости" Душан Ђурђић, који са супругом Радом, подиже двоје деце. - Сналазимо се како знамо и умемо, држимо говеда и овце. Остали смо без посла и плата. Ја сам радио у Комуналном, а жена у погону "Титекса", којег више нема.

Прочитајте још - Граде нови живот на рушевинама

Кроз село вијуга асфалтни пут и он је копча са светом. Захваљујући деци (њих једанаесторо) која ђачким аутобусом иду у школу у Шавнику, надлежни одржавају ову саобраћајницу, па Комарница када западну снегови није одсечена. Житељи се рвају са бројним недаћама. Одбранили су шумско благо на Драгишници од насртљивог концесионара. Комарани се баве сточарством и пољопривредом. Ту су и рибњаци, док се са имања Ђурђића минулих година експлоатисао квалитетни песак, за потребе храмова у Подгорици и Бару, манастиру Морачи. Показало се да је одличан као подлога за фреске. Ту је кањон Невидио за кога је цео свет чуо. Годинама је туристичка атракција.

- Долазе људи са свих страна света, пролазе кроз дивљу лепоту - наглашава наш саговорник, који уз разговор нуди чашицу домаће ракије - шљивовицу и јабуковачу које су, како тврди, лепше од француског коњака или неког бренда од шкотских вискија.

Село Комарница Фото В. К.

Као и многа друга и ово село броји све мање становника, деце посебно. А не тако давно било је пуно живота. Са сетом се тог времена присећа Симо.

- Било је игранки, ковали смо планове. Стока се издизала на дурмиторске катуне и тамо остајала све до касне јесени. Жагор деце је одзвањао селом. А данас, једва да се чује глас малишана - каже Симо.

Атракција у селу је трактор који су Ђурђићи купили далеке 1981. и још их добро служи.

- Никада се није покварио! Мотор ради као најбољи швајцарски сат, уверава нас, трећи од браће - Душко.

ДЕДА

МИЛЕТА Ђурђић, деда наших домаћина, три пута се женио. У првом браку имао је сина и кћер, али му је син погинуо на Мојковцу, у другом, на порођају умру жена и дете. Трећи пут оженио се када је имао 72 године, а супруга 27! Са њом је имао сина Блажа, оца Душана, Сима и Душка. Нажалост, живео је свега две године, али од сина је остао широки траг.