КАКО је текло ислеђивање и погубљење генерала Драгољуба Драже Михаиловића остаје тајна коју ни овај текст неће допричати, али ће можда додирнути неке сегменте мистериозне Михаиловићеве судбине, или је можда боље рећи - његовог краја. Генерал краљевске војске у отаџбини био је заточен од стране комунистичког, послератног, Титовог режима и погубљен после суђења 1946. године.

Прочитајте још - Чича Дражу покопали код Белог двора?

Последњи кораци Михаиловића нису јасно утиснути у ткиво званичне историје. Неке од назнака о којима су "Новости" писале у протеклим бројевима наговестиле су да је четнички вођа можда био заточен у подземном склоништу испод Белог двора на Дедињу.

Одлучили смо да проверимо трагове...

СПЛЕТ ХОДНИКА

УЗ дозволу и подршку престолонаследника Александра Карађорђевића ушли смо у подземни коридор испод дворског комплекса. То место дуго није имало посетиоце, а склониште очигледно потиче из предратног доба, баш као и сам Бели двор, чија је изградња реализована између 1934. и 1936. године.

Ратне претње су већ у то доба наговештавале зло време Европе које ће се распламсати током Другог светског рата и овакав објекат био је потпуно неопходан.

Прочтајте још - Дражина слика решава енигму

У приземном делу здања налази се просторија у чијем средишњем делу је метална капсула са вратима која нас воде дубоко под земљу. Уз нас је и искусни спелеолог клуба АСАК Жељко Латас, који је крочио први низ окомито, метално, спирално степениште. Бројимо 72 степеника пре него што опет стајемо на равно бетонско тло.

Таму која нас је затекла растерујемо батеријским лампама, електрична мрежа је одавно страдала, и пут нас води дугим ходником који се спушта лаганим падом. На сводовима видимо капи настале од кондензације. Предстоји нам више од стотину метара док мирно настављамо ход испод најпознатијег здања на Дедињу. У мраку све делује још чудније, тим пре што кроз ходник одјекује упечатљив ехо после сваког корака или гласног коментара.

Најзад, стижемо до воде која ће нас спречити да наставимо пут. Спуст низ ходник води нас до језера сачињеног од подземних вода које нису хтеле да нас пусте да "заронимо" дубље у прошлост. Или је тако изгледало док нисмо схватили да подземни пут кроз утробу Дедиња и Белог двора има и другу страну. Можда није све под водом? Упорност нам је показала да је управо тако.

Један излаз са друге стране, неколико стотина метара низ падину у шуми која окружује стару краљевску резиденцију имао је још нешто да нам "доприча"...

ОПРЕМЉЕНЕ ОДАЈЕ

НА обронцима Дедиња постоји још један улаз који нам "обећава" авантуру јер нас одмах чека стрмо степениште. Тамо је још један систем повезаних подземних објеката очигледно направљен за сакривање важних људи у доба ратне опасности или бомбардовања. Онај ходник из самог Двора, као и овај - део су исте целине.

Улаз у подземни град штите метална врата и многобројне степенице које воде доле


Просторије су повезане ходницима, али су одељене великим, металним вратима. Поред одаја у којима се налази и даље дрвени, бродски под, постоје и просторије у којима су остали дизел генератор за напајање електричном енергијом, као и систем за вентилацију. У једном делу се види динамо, односно начин на који би један војник сео на бицикл и упирући у педале омогућавао би стварање струје и покретање машине за вентилацију.

У следећој просторији је и мокри чвор са тушем, а врата имају и шпијунку. Очигледно је да је онај ко би био скривен у овом склоништу имао потпуни комфор у случају ратне опасности.

Потом се враћамо у историју самог објекта и предмете у њему. Сигурно је да је бетонско склониште направљено пре Другог светског рата, али је извесно да је служило и онима који га нису направили, партизанским јединицама које су освојиле Београд. Најзад, и Јосип Броз је боравио на овом месту користећи га као резиденцију до 1946. године.

Остаје питање да ли је Дража Михаиловић био утамничен овде, како наговештавају неки извори. Познато је да је суђење одржано у данашњем Дому гарде на Топчидеру, а ово место је релативно близу. Да ли су Михаиловића држали баш овде током судског процеса или не, тешко је рећи. Тек, извесно је да је ово место имало свој велики стратегијски значај, баш као што данас има само историјски.

Замолили смо председавајућег Крунског савета Драгомира Ацовића да нам буде домаћин током овог подземног обиласка. Он нас прво подсећа да је у дневнику дежурног ађутанта од 6. априла 1941. године остало забележено да је младог краља Петра овај спустио у склониште када је почело бомбардовање. Истина, краљ је боравио у Краљевском двору, а Бели двор је тада био празан, али је имао склониште које није имао део у којем је млади монарх боравио.

- Постојале су још неке подземне одаје у оквиру овог комплекса - подсећа Ацовић.

Једна од просторија

- Један подземни пролаз био је у доњем нивоу касарне Дворске гарде, а други се налазио близу Мештровићевог павиљона. Те одаје су углавном имале инсталациону улогу. Било их је и испод једног базена који су касније комунисти налили бетоном, али и испод зграде краљевског Маршалата.

Куда су све водили тајни подземни коридори тешко је данас до краја рећи.

У подземним одајама сачувани су делови грба

ЖИВИ КРЕЧ

НЕКИ извори говоре да је погубљење Драже Михаиловића било на Ади Циганлији, која је у то време била острво, јер је Савско језеро направљено знатно касније. Други, новији извори наговештавају да се све догодило у близини Белог двора. Наш саговорник подсећа да је у дворишту овог двора сахрањена и Титова велика љубав Даворјанка Пауновић - Зденка, Брозова ратна секретарица.

- Пошто је волео да му буде близу све што му је прирасло к срцу, можда се гест сахрањивања Михаиловића такође уклапао у његову логику - саркастично примећује Драгомир Ацовић.

- Наиме, у башти су му, поред ње, укопани и омиљени пас, као и коњ, па је можда хтео и да му "омиљени непријатељ" буде близу.

У скривеним просторијама био и систем за вентилацију, као и генератор који је радио уз помоћ бицикла

Ипак, председавајући Крунског савета мисли да је остацима четничког вође "пресудио" живи креч, те да од његових земних остатака није данас остало ништа. Кроз Михаиловићеву судбину наш саговорник подсећа како "ни једна тајна није вечна, а да неки мртваци још дуго говоре иако су изгубили животе".

- Неке приче могу дуго да трају, док траје и продавац који ће их обелоданити. Често је све питање цене. А она је или материјална, или цена страха. Већина људи који су били добро упућени у Михаиловићево погубљење имали су породице и наследнике који би кад-тад могли да испричају своја сазнања.

Али, било је и оних чији су "наследници" бринули да се тајна никада не расприча. Много пута смо били сведоци да се нека важна документација одједном не налази тамо где би требало, као и да се напрасно појави тамо где јој није место. По мени је питање - ко ће да проговори, када и пошто.

БРОЗОВА СЕОБА У УЖИЧКУ

ТИТО је само до 1946. године био у Белом двору, када прелази да живи у Ужичку улицу.

- Разлог је једноставан - подсећа Ацовић, чији је стриц пре Другог светског рата направио ту вилу. - Мој предак је направио најозбиљније склониште тог доба испод куће. А Броз се очигледно плашио бомбардовања. Штавише, током Другог светског рата су у истом здању боравили и највиши немачки официри из истог разлога.

Један од излаза, неколико стотина метара низ падину, води директно у шуму Фото Војислав Данилов

ДВОСТРУКО УВЕЋАЊЕ

ПОВРШИНА земљишта на којем се налази Бели двор у краљево време била је 62 хектара. На том простору постојали су и неки додатни објекти којих данас више нема, јер су срушени током рата.

Како објашњава наш саговорник, после рата је Тито проширио површину своје тадашње резиденције на 135 хектара. Једно од виђења зашто је Броз тако радио, Ацовић јасно пласира кроз чињеницу да је "волео чистину, а и теже га је било нанишанити са велике даљине".

Испод Белог двора протежу се дугачки ходници, делимично потопљени