КАДА се прође кроз било који војвођански град обавезно се чују тамбуре, понегде и гајде, а само у Чоки свирају - њењаре. То нису ни тамбуре ни виолине, већ стари инструмент налик кобиљој глави, који свира тако што музикант окреће точак који додирује жице и тако производи звук “ње-ња-ње-ња”. Тако су добиле и име, а уместо дирки, на “телу” су им чепови или клапне.

Ручно их прави Јанош Врабел, самоуки мајстор из варошице на северу Баната, из чије радионице се чују још и кобзе, цитре, гајде, и још сијасет архаичних инструмената. Израђује и свира све оно на чему се некада свирало у Карпатској низији.

- Пронашао сам да су се њењаре користиле у црквама још 1100. и 1200. године, пре него што су настале оргуље. На њима су се свирале обредне песме. Касније су се преселиле и на друга места, па су их око 1800. године на салашима свирали просјаци, који су ишли од салаша до салаша и као награду за музику добијали нешто новца, више хране...

Сви инструменти који су се користили у Карпатској низији су азијског порекла, док су само њењаре средњоевропски - прича нам чика Јанош.

Мало ко зна за њењаре, али када чује звук, пожели да их засвира. Држе се у седећем положају, свирац мора да их заваже око себе, како не би склизнуле са колена, али нису тешке.

Цитре са старих тавана


Прочитајте још - Војвођанске приче: Дарку Рибникару 50 круна и златан сат


- Има више врста њењара, средњовековне су као кутије за ципеле, са дршкама, жицама и точком за свирање.

Барокне су као лауте, личе на лубенице. Разликују се по броју жица, неке их имају више, а неке мање.

Њењаре се праве од јеловине или оморике, као и сви други жичани инструменти - објашњава мајстор Јанош.


Гајде висе свуда по кући

Њењаре су свирали и Срби Шајкаши у Мађарској, који су пловили бродовима по Тиси и Дунаву, и жито из Паноније носили у Беч. У својим галијама, свирали су њењаре и звали је “кобиља глава” јер личи на ту животињу. Јанош бачи (на мађарском “чика Јанош”) приповеда нам како се у Турској свира саз, који је врло сличан тамбури, али има много дужи врат. Сличан инструмент је шаргија, само је мало мања и свира се у Босни. У Србији и Војводини најсличнија им је тамбура самица. Од самице је настала тамбурица, какву данас познајемо. Од ње су се “родили” контра и бас.

- Слична тамбурицама, шаргији или сазу је кобза, само што има већи стомак и кратак врат. Кобзе су свирали Мађари у Румунији и Молдавији. Једну сам недавно послао у Кореју, а поручио ју је музичар који у Јапану студира етномузикологију. Учећи о мађарској народној музици, чули су за инструмент, па су сазнали да их правимо ми, Врабелови - прича најстарији мајстор у фамилији Врабел.

И како музика путује светом не познајући границе, тако и инструменти са адресе Јаноша Врабела одлазе у Кореју, Америку, Енглеску, Немачку, Јапан. Тамо је слао гајде, њењаре и кобзе. Ових дана две ренесансне њењаре израдио је за Енглезе, а једну за Италијане. А за Јаноша Врабела чуло се пре много година, пре свега по гајдама.

- Ради гајди сам одлазио у Мокрин. Тамо је био стари гајдаш Лазар Рац од кога сам учио. Код њега сам водио и етномузикологе из Будимпеште. У Чоки су некада свирали и мађарски и српски гајдаши, али када сам ја рођен 1953. године, ниједан више није био жив. Ниједне гајде нисам ни нашао у Чоки.


Прочитајте још - Војвођанске приче: Хоћемо ли, другови!


Врабел вели да гајди има више врста, разликују се од поднебља до поднебља, док се цитре разликују само по величини.

Спољашњост њењара лепо украшена

- У Мокрину су се свирале велике, мокринске гајде, у Срему су биле сличне, али су краће и мање. У Барањи су још мање, као што су мађарске. Идући на југ, око Ниша се срећу влашке гајде, које личе на бугарске. Тамо је село Левча, где се свира на левчанским гајдама, а најчешће су их користили свештеници. У Далмацији су гајде двогласне. У Македонији се користе македонске и поморавске. Занимљиво је да Македонци гајде користе као Енглези и Шкоти, то је код њих био војни или дворски инструмент. Гајдаш би ишао испред војске. Њихове гајде су украшене сребром. На осталим подручјима, гајде су биле пастирски инструмент. Када се стадо истера на пољану, гајдаш би ишао испред стоке и тако растеривао зле духове. Тако су се гајде користиле и у Банату. Нису се на њима свирале лепе мелодије, већ импровизације - казује за “Војвођанске приче” овај Чоканин.

Пиштаљку од врбе Јанош прву направио

Сваке гајде имају мех, дувачки су инструмент, а Јанош Врабел свира на сваком типу.

- Све је више младих образованих и интелигентних људи који се интересују за етно-музику. Доста им је јаког, модерног, агресивног звука и желе нешто топлије, природније. Такав је тренд у целом свету. Млади све више траже гајде, цитре и сличне инструменте - прича Врабел, који је прве инструменте направио још у раном детињству.

- Биле су то пиштаљке, које сам правио од врбе, зове и трске, као играчке. За рођендан сам добио брицу и она ми је служила да обрађујем дрво.

Најпре сам их правио за себе, па онда и другима. За народне инструменте заинтересовао сам се као средњошколац.

Почео сам да их тражим и сакупљам, а онда и да правим. Највише сам их налазио на таванима, где су били одбачени и заборављени.

Скоро да нема тавана у Чоки на којем није било цитре. Најпре сам их поправљао и тако научио и да их израђујем. Дуго времена сам само њих правио. Крајем шездесетих година прошлог века основали смо чак и оркестар - прича Јанош.


Свака делић старог инструмента се чува

У мајсторској радионици Врабелови не праве само тамбуре и виолине, јер за то више немају времена, ни Јанош, ни његови синови. Као наставник ликовног васпитања у Сенти Јанош је ђаке учио да раде на грнчарском точку и да од глине праве инструменте. Још чува мале глинене окарине које свирају...


Врабел са њењарама које се свирају уз помоћ точкића


Столица за супругу из једног комада дрвета

НАШИ МОЋНИЈЕГ ТОНА ОД ЕВРОПСКИХ

- НАШИ инструменти имају јачи звук од оних који се праве у осталим деловима Европе, јер су се свирали на масовним скуповима, у сватовима, дисноторима и требало је да их чује што већи број људи. У Европи су инструменти јако лепог изгледа, имају фин и прецизан звук, али немају архаичан и моћан тон. Зато се више траже и воле наши инструменти - појашњава нам Врабел.


Кобзе сличне тамбурици

НАСЛЕДНИЦИ СЕ ПРЕСЕЛИЛИ НА САЛАШ

- У ПОСЛУ ме наслеђују синoви. Млађи прави све инструменте као и ја. Обојица живе у Мађарској, у околини Ђера. Преселили су се на салаше, јер воле миран живот. Баве се и пчеларством. И обе снајке играју у фолклору - задовољно прича Јанош Врабел.