СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Хрвати нису хтели у српску војску

СРБИЈА и Срби, који су још на почетку Првог светског рата за своје ратне циљеве поставили уједињење свих Словена у једну државу, доношењем Нишке декларације 7. децембра 1914. године, нову државу су, сасвим природно, осећали као своје дело и трудили се током следећих деценија да се та тековина сачува. Насупрот томе, Хрвати и Словенци уједињење су схватали ка једини и најбољи начин да их савезничке силе више не сматрају поданицима пропале Аустроугарске. Они су заједницу са Србијом доживљавали као прелазни пут у остварењу својих националних циљева.

Већ само формирање Српског добровољачког корпуса, у лето 1916. године у Русији, указивало је да ће нова држава бити потресана великим проблемима. То потврђује и историчар Драгослав Јанковић, који констатује да су "добровољци били барометар правог расположења хрватског и словеначког народа у првом колективном сусрету са Србима у току Првог светског рата". Сви они проблеми који су оптерећивали односе између Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевини Југославији, могли су се уочити у овој добровољачкој јединици. Свако ко је имао иоле политичког слуха могао је, из понашања војника и официра, Словенаца и Хрвата, припадника аустроугарске војске, извући корисне поуке за будућност.

ХРВАТИ и Словенци, аустријски војници, од којих је већина учествовала на српском ратишту, где су многи од њих чинили грозне злочине над женама и децом и није им падало на памет да се предају, постали су затим руски заробљеници. Једини начин да се избаве из заробљеништва је био да добију статус српских добровољаца.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Зашто је Дража популарнији од маршала Тита

Међутим, ставови хрватских и словеначких политичара у Југословенском одбору у Лондону, који је формално заступао интересе Јужних Словена из Аустроугарске, били су различити од ставова српске владе у погледу циљева и задатака Српског добровољачког корпуса. Док су влада и врховна команда на Крфу сматрали да су добровољци неопходни за попуну десетковане српске војске, уочи операција на Солунском фронту, хрватским представницима у Југословенском одбору, формирање овог корпуса требало је да послужи за постизање њихових политичких циљева. Сврставање бивших аустроугарских војника у једну српску јединицу требало је, наиме, да покаже спремност хрватског и словеначког народа да напусти своје дотадашње покровитеље - Хабзбуршку монархију и немачко царство и да се прикључи силама Антанте (Русије, Енглеске и Француске), чија је победа била на видику.

Српски војници код Мурманска

АНТЕ Трумбић, председник Југословенског одбора, 19. априла 1917. године упутио је писмо председнику српске владе Николи Пашићу, у којем му је отворено саопштио: "Не жалимо жртве нашег (хрватског) народа у овоме рату за нашу заједничку ствар... али желимода те жртве буду искоришћене, што је више могуће, за наш политички циљ, јер се крв у рату не пролива зато да се ратује, него зато да се постигне циљ, коме су жртве намењене."

И у другим случајевима, везаним за настојања српске Врховне команде да се формира поменути корпус, искрсавале су на видело, не само разлике у схватању српских, хрватских и словеначких политичара, у погледу "заједничких циљева" него су се испољили и различити политички интереси. Велико разочарање је настало када се нису испунила Трумбићева обећања да ће се "на хиљаде Хрвата и Словенаца" који су као исељеници живели у Америци и Канади пријавити у српске добровољачке јединице. На Крф је, наиме, из Америке стигло само 200 Хрвата и још мање Словенаца, док је у овом добровољачком транспорту било више од 4.000 Срба. Уверење, или, можда илузија, Николе Пашића да су "Срби, Хрвати и Словенци један народ са три имена" и да имају један завичај, било је озбиљно уздрмано када му је Трумбић писмено саопштио разлоге зашто се његови саплеменици нису у довољном броју одазвали позиву да се упишу у добровољце:

"Схватите да је код српских елемената изван отаџбине много лакше имати успјеха када се ради за помоћ Србији, јер већ само име довољно је да им објасни ствар и побуди одушевљење за њу. Али, то није довољно за рад код Хрвата и Словенаца, особито код нас, којима, кад их се зове у добровољце, треба улити увјерење да се не ради само о засебној српској ствари, већ и о њиховој и да се борба, у коју их се зове, води за ослобођење и њиховог завичаја, једнако као и онога њихове српске браће."

КАДА је после низа перипетија Српски добровољачки корпус коначно формиран, уз велику подршку руског цара Николе II, међунационални проблеми у њему, не само да нису отклоњени него су се заоштрили. Малобројна "словенска католичка браћа" из Хабзбуршке монархије која су приступила овој јединици испољила су неповерљив и нетрпељив став према српским официрима и војницима. Мада је у Корпусу било 90 одсто Срба, новопридошли добровољци су захтевали да се ова јединица више не зове "српска", него "југословенска". Постављали су и друге захтеве, који су одисали шовинизмом и верском нетрпељивошћу. У том погледу карактеристичан је "ултиматум" који су хрватски и словеначки добровољци из 4. пука II добровољачке дивизије упутили команданту Корпуса генералу Михаилу Живковићу у којем су захтевали следеће:

"1. Корпус мора да се зове Југословенски.

2. Да се одвоје хрватски и словеначки војници од српских и да се формирају засебни пукови са истонационалним официрима;

3. Да се не мјешају католици и православни;

4. Да се Корпус никако не сматра војском православне Србије већ засебном југословенском револуционарном војском, којој је једини задатак да буде реална политичко-војничка база у будућим мировним преговорима, послије завршетка Првог свјетског рата."

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Србија вековима разапета између истока и запада

НЕКЕ од ових захтева српска влада је усвојила по хитном поступку. То се, пре свега, односило на тражење хрватских и словеначких официра да им се признају чинови које су имали у Аустроугарској војсци и да им се плате изједначе са српским официрима. И поред тога што је удовољено многим њиховим жељама, већи број Хрвата и Словенаца напустио је Корпус и вратио се у заробљеничке логоре. Више су волели да буду руски заробљеници него српски војници.

Генерал Михаило Живковић

Иначе, сторија о Српском добровољачком корпусу више је него занимљива. По споразуму српске и руске владе у лето 1915, Русија је почела Дунавом да шаље добровољце у Србију. Ступањем Бугарске у рат на страни централних сила, онемогућено је пребацивање добровољаца у Србију. Њихово окупљање у Русији је настављено, па је у Одеси новембра 1915. основан Српски добровољачки одред, који је почетком 1916. имао око хиљаду војника и официра. Прва српска добровољачка дивизија је основана 16. априла 1916. и бројала је 18.868 војника. Она је укључена у састав 47. руског корпуса и упућена на фронт у Добруџи. Уз руске и румунске трупе, дивизија се борила против удружених немачких, бугарских и турских јединица од 24. августа до 16. октобра 1916.

УПРКОС великим губицима које је претрпела Прва српска добровољачка дивизија, прилив добровољаца се наставио, па је основана и Друга српска добровољачка дивизија, а од те две дивизије је основан Српски добровољачки корпус, на чијем је челу био споменути генерал Михаило Живковић. Штаб корпуса је био у Одеси, док су штабови Прве и Друге дивизије били у Вознесенску и Александровску. У Одеси је од 17. априла 1917. па до 1918. године излазио часопис "Словенски југ", у ком је излаган програм за оснивање уједињене државе Јужних Словена.

Цар Николај II врши смотру српских добровољаца

До Фебруарске револуције, у корпусу се нашло око 40.000 војника. Због револуционарних превирања у царској Русији, почео је да се осипа број војника, па је у лето 1917. у њему остало 20.000 војника. У време Октобарске револуције и Руског грађанског рата, велики број припадника ове формације је активно учествовао на страни бољшевика.

Крајем лета 1917, Прва српска добровољачка дивизија је поново послата у Добруџу, али је повучена због незадовољства војске. Друга дивизија, и део прве дивизије, преко Сибира су пребачене у Дајрен, а одатле британским бродовима на Солунски фронт. На Солунски фронт је стигло око 12.500 војника.