НА највишем узвишењу у селу Подвис, недалеко од Књажевца, на месту где поглед пуца тако да се, кажу мештани, види цела Србија, налази се мистериозна грађевина која својим стилом одудара од околине. Иако је зуб времена учинио своје, ова вила, чији је улаз направљен од дрвета и стакла, док се недалеко од ње налази напуштени, у коров и шибље зарастао базен, припадала је ником другом до Ђорђу Вајферту, познатом српском индустријалцу.

- Да, да, то ти је, пријатељу, била вила коју је себи сазидао Вајферт, који је овде имао руднике угља - говори нам мештанин Зоран Јовановић (61), чији је стриц радио као кувар у вили, а деда и отац као рудари код Вајферта.

- Били су, у то доба, у Подвису саграђени биоскоп са 218 места, пруга, посластичарница... Имали смо струју, термоелектрану, пошту, содару...

ПРИЧА почиње далеке 1883. године, када су Турци користили угаљ из Подвиса како би снабдевали своју артиљерију.

- Када су Турци кренули да се повлаче 1887. године, наш земљак Милош Ђорђевић је од њих откупио тај рудник - наставља Јовановић. - Платио је, веле, Турцима две кесе злата и на том месту отворио рудник мрког угља.

У власништву Ђорђевића, рудник је био све до 1909. године, када га је од њега откупио Вајферт. Кажу да је тај рудник купио новцем који је зарадио након што је 1903. године концесију за рудник бакра у Бору продао Французима.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Пореклом Немац, а душом Србин


- Вајферт је отворио модеран рудник мрког угља и зато је често боравио у Подвису, због чега је себи овде сазидао вилу - прича Јовановић. - Вила је имала једну огромну дневну и осам спаваћих соба. Иза је била земуница, дубока, где су се чувале намирнице. А да би луксуз био комплетан, Вајферт је, тик уз вилу, и базен саградио.

Мештани кажу да је испред виле био камени астал, где је сваког јутра Вајферт пио кафу и размишљао.

УСПОМЕНЕ Зоран Јовановић са фотографијама старог Подвиса


- Рудник се брзо ширио, јер је Вајферт знао посао - сведочи нам Зоран. - Рудник је био богат и сматрало се да је био најмодернији рудокоп такве врсте у Европи. Убрзо је саграђена железница, која је угаљ превозила до купаца. Иначе, отварању пруге присуствовао је и Никола Пашић, тадашњи српски премијер.

ДОШАО је и Први светски рат. Већ 1915. године, рудник угља у Подвису су преузели Бугари.

- Вајферт се у Подвис вратио по окончању рата - наставља Зоран. - Наставио је тамо где је стао. У то доба, у руднику је било упослено 519 радника, који су црно злато вадили са дубине од близу 600 метара.

ЛЕОНАРДОВ МОЗАИК У ВИЛИ је, кеже Јовановић, под заправо био - мозаик. - Причало се да је тај мозаик урађен по скици Леонарда да Винчија, као и да су многобројни стручњаци из земље и иностранства долазили овде да се диве том делу - објашњава Јовановић. - Можда на поду још има трагова тог мозаика.

Вајферт је саградио болницу, где су се његови радници лечили. Потом је у Подвису саграђен и први биоскоп, па посластичарница, содара, школа, пошта...

- Мој деда је радио у том руднику. Ту је, приликом једне несреће, изгубио оба ока. Затим је посао добио и мој отац. Стриц је био кувар. Цео овај крај се убрзано развијао - сетно, гледајући од времена пожутеле фотографије, казује Јовановић.

А вила у којој је Вајферт одседао у то доба имала је чак и парно грејање!

- Искористио је Вајферт угаљ из рудника и уградио гусани котао - објашњава Јовановић. - Системом земљаних цеви, топловодна инсталација, која је у то доба представљала право чудо, загревала је све собе у вили.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Београдске приче: "Фармазони" и њихово доба


Али 1930. године Вајферт је рудник продао тадашњем Друштву за експлоатацију горива, у чијем је власништву рудокоп био све до 1941. Тада су, у јеку Другог светског рата, Немци ушли у Подвис и преузели управљање рудником и вађење угља, којим су снабдевали своје јединице.

ЛУКСУЗ Крај вишеспратне куће био и базен / Фото Љ. Трифуновић


- Када је рат завршен, рудник је национализован и постао је државни - присећа се Јовановић. - Радио је све до 1958. године, када је дошло до страшне трагедије.

У РУДНИКУ је тада избио пожар у коме је живот изгубио 61 рудар. Никада није саопштено ко је био одговоран за несрећу.

- Након тога, рудник је више таворио него што је радио, и коначно је затворен 1968. године - одмахује главом Јовановић. - У крају се шапатом причало о томе да угља има и да је рудник још могао да ради, али да је затворен из политичких разлога.

ИСТОРИЈА Са отварања рудника Тресибаба


После затварања рудника, живот у овом крају као да је стао. У року од неколико година, све што се деценијама градило прекрила је прашина заборава.

- Остала је, пријатељу, само Вајфертова вила, онако сабласна, на врху Подвиса - тужно каже Јовановић. - Али нико не зна коме она припада, јер држава није показала интересовање да преузме бригу о том здању. Ето, стоји тако, сведочи о једном времену, и то је то... И причаће она, онима који желе да слушају, о историји овог краја, све док се једног дана, под теретом година - не сруши.