Никада се нисам покајала што сам испунила супругову жељу да имамо једанаесторо деце. Али, иако је њега Бог узео, мене је оставио да се старам о њима док не пронађу свој пут. Знам колико је Мирче био везан за Косово и да му је ово место значило све. Зато ни ми нећемо отићи одавде никада, све док буде иједног Србина!

Овако говори Соња Јаковљевић (51), из Племетине, већински српског села у општини Обилић. Храбра самохрана мајка већ десет година, од када јој је преминуо супруг Мирче, свакодневно бди над децом, која су сада, како говори кроз осмех, сва већ способна да брину о себи.

И заиста, Предраг (19), који нас дочекује испред врата дома Јаковљевића, понаша се као прави домаћин. Иако признаје да није очекивао посетиоце, позива нас у кућу, док им се мајка не врати из сеоске амбуланте. Објашњава да је у кући тренутно четворо најмлађих Јаковљевића, који завршавају своје последње обавезе у вези са школом. Да у кући која се налази у центру села живи више деце, доказ је и полица на тераси с поређаном обућом, углавном патикама и папучама примереним летњем времену.

Прочитајте још - Албанци хоће да еврима ишчупају наше корене

Испред куће у дворишту, које окружује дрвеће и цвеће, трава и сто са дрвеним клупама, на којима готово увек седи неко од укућана. Иако немају превише земље, нити имају машина за њену обраду, овај деветнаестогодишњи дечак појашњава да држе свиње и кокошке, али и с поносом истиче да су му најстарији брат и сестра запослени.

- Најстарији брат Душан (29) ради као чувар у овдашњој општини, док Весна (28) предаје хемију у Липљану - говори нам овај младић, машински техничар, који се и сам нада запослењу.

И док набраја имена браће и сестара, истиче да сестра Тамара студира телекомуникације у Косовској Митровици, док су браћа Стефан (23) и Јован (21) завршили средње школе, економску и техничку. И они се, као и Предраг, надају запослењу, док близанци Миљана и Миљан (13), Миладин (12) и Лука (10) још нису оптерећени будућим занимањем. Зато на питање чиме би желели да се баве када порасту, слежу раменима.

- Желим, пре свега, да буду часни и поштени људи, као што је био и њихов отац. Иако је својевремено био председник општине, нико за њега никада није рекао ружну реч, нити га је оптужио за неку проневеру или било шта непристојно - говори нам Соња, искрено убеђена у своје речи, поготову што живи у малом месту и што би, каже, сигурно чула да је другачије. Тога су, додаје, свесна и њихова деца, с којом, како поносно истиче, никада није имала проблема.

Соња Јаковљевић

Заиста, ниједно од њих није проблематично. Старији су се увек бринули о млађима, а за остало сам бринула ја, али и најстарији син и кћерка који су запослени. Само, тешко ми је што Весна која ради као префесорка хемије радним данима борави код мојих у Липљану, да не би путовала - наставља причу Соња, и уз осмех додаје да их је тешко све наћи на окупу код куће.

Прочитајте још - "НОВОСТИ" СА СРБИМА НА КиМ: Спавамо на смену, али о одласку не размишљамо

Ипак, ти тренуци су им, како каже, најдрагоценији, поготову што се тада присећају оца, којег најмлађи Лука није ни запамтио. Срећна што јој деца одрастају у здрављу, ипак признаје да им увек понешто недостаје, али, како мудро истиче, и када имају све, људима увек нешто фали.

Једино деце никада није довољно! То говорим из сопственог искуства, и мислим да су она заиста највеће богатство. Зато ми је најбитније да су сви здрави и паметни, способни да се изборе са изазовима које доноси живот, а који је сам по себи највећи божји дар. Све материјалне вредности могу се стећи, али и нестати, тако да их ја васпитавам тако да буду поштени и одговорни према себи и другима, а за живот ће се увек створити услови. Зато је нама најжалије то што нас нико не обилази, што нас нико не посети и не пита нас како опстајемо. Не мора ништа чак ни да нам помогне - истиче Соња, и додаје да су, док јој је супруг био жив, сви долазили код њих и тражили помоћ.

Предраг Јаковљевић

НИЈЕ КУЋА ТЕСНА

Соња каже да не би ни имали куда да оду када би морали. И њена родбина живи на Космету, изван кога не поседују ништа. Ипак, додаје да се нада да ће старија деца основати своје породице и да би им значио већи стамбени простор. Али они су се и до сада руководили правилом да "кућа није тесна када деца нису бесна".