КАЛУЂЕРИ Светогорске пустиње данас се осећају угроженима јер се модерни свет незадрживо шири у дивљину, тамо где су њихови претходници нашли уточиште у 8. веку. Од тада је ватрено срце православног мистицизма скривено овде, међу окрутним високим литицама, на крајњем делу западне обале полуострва Атос. Ту живе монаси аскете у скитовима, малим заједницама које предводе духовни учитељи - старци, а крај њих и потпуни усамљеници, тиховатељи.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Света Гора дража му од науке

Званична политика Византије пре 13 векова гласила је да су поштоваци икона идолопоклоници, па су они прогањани, а насликани "образи светитеља" су уништавани. Најупорнији иконофили су скровишта нашли у непроходном кршу Атоса, где су, са ученицима, током следећег века чували традицију.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Пустињаци ту тихују и чекају судњи дан (ФОТО)

Управо су те аскете биле утемељивачи и симбол доцније монашке републике Свете Горе. Они су оставили велико цивилизацијско наслеђе као духовници, химнографи, иконописци, преписивачи и писци. Њиховим врлинама и скромности се дивио и од њих учио и Свети Сава, отац српске цркве.

Ка врху Атоса, стазама које су они угазили, сад свакодневно тече река поклоника и туриста. Највише их је из православног света, али у све већем броју долазе и са Запада, посебно из Немачке и Енглеске.

Међу посетиоцима Атоса, Руси су неприкосновени по броју, ватрености, али и по платежној способности. "Бум" руског поклоничког туризма је и у Богородичин врт донео тржишне законе.

Око скромних келија ничу простране зграде за верски туризам, налик вилама

Због огромне потражње, цене сувенира вишеструко су повећане, а затим је на обали створена индустрија верских сувенира која с тржишта потискује рукодеље, оригиналне монашке рукотворине, које су највише стваране управо у Светогорској пустињи. По рукодељама су били најчувенији испосници са Каруље (што на грчком значи чекрк). Они живе у избицама, које као ластина гнезда висе на врелим стенама изнад понора над морем, а лепа дела својих руку су спуштали у корпама, помоћу чекрка, до чамаца из којих су у замену добијали суварке хлеба, главни део њихове исхране.

Данас те размене нема, а врло је мало и монаха аскета. Један од њих је отац Макарије, тренутно једини Србин који живи у унутрашњој Каруљи, најсуровијем делу Светогорске пустиње. У тај безвремени свет се стиже скривеном стазом, спуштајући се уз помоћ ланаца низ готово вертикалну литицу. Оца Макарија смо срели кад се враћао у кућерак на ивици понора из оближњег скита Данилеја, најчувенијих појаца и живописаца Свете Горе. Овај млади духовник ужива велико поштовање монаштва Светогорске пустиње, а у разговору с посетиоцима из спољног света је скроман, спонтан и неусиљен. Иако живи на месту где се и даље једу суварци и пије кишница, он одбија понуде да му оставимо нешто хране: "Не треба да остављате ништа, Бог ми шаље све што је потребно."

До врхова Атоса стиже се оштрим литицама

Оваквих подвижника је све мање, а око њихових скромних келија ничу лепе, климатизоване, простране зграде, које личе на богаташке виле. Њих праве нови колонисти Светогорске пустиње на погибељним врлетима где су старе аскете у муци и зноју својим рукама правиле кућерке и црквице од камена. Закључане капије нових "вила-келија" заштићене су електронским бравама и камерама за надзор. Њихови високи бедеми пресекли су многе вековне стазе, како физичке, тако и духовне. Међу тим пресеченим подвижничким путићима је и онај који је водио ка малој келији и пећинском храму на врху литице Мале Свете Ане.

Овај храм је стекао славу кад су у њега ноћу долазили да се моле и причешћују "невидљиви", најстрожи испосници који су живели у непрестаној молитви, без контаката са спољним светом. Њих има и данас у потпуној дивљини области Катунакије, Керасије, Каруље и Кавсокаливије, иако људски опстанак овде изгледа немогућ. Репортер "Новости" се, ходајући стазама Светогорске пустиње, уверио у њихово постојање, наилазећи на скромне колибице у шуми, с креветом од камена на коме је "душек" - гола даска. На уској стази, која по камењару и кроз шуму води ка испосници Светог Нила, једном од њихових светилишта, доживели смо да наш пролазак гласним крештањем и кружењем најаве велики планински гаврани, интелигентне птице које се могу дресирати.

"Таксиста"својим мазгама превози старог монаха до његове келије

Њихова понашање налик на реакцију паса чувара прекинуо је клик људског гласа из неке скривене пећине у литици, после чега су се птице вратиле на стене да мотре. Иста прича поновила се и у повратку из испоснице, а од монаха из оближњег скита чули смо објашњење да је реч о птицама-чуварима, које су дресирали пустињаци. Ови испосници су у потпуну пустош побегли од нових "невидљивих" становника Светогорске пустиње, који се од света изолују високим оградама и псима чуварима.

Грађа за нове зграде

САВЕСТ УМЕСТО ТРГОВЦА

ДУХ Светогорске пустиње још се осећа у малом, старом и веома угледном скиту Свете Ане, где је саборна црква за аскете који живе на литицама у околини. У продавници скита изложене су њихове рукотворине, али калуђера-продавца нема. Овде се рачуна на савест поклоника да ће оставити у корпи на полици онолико новца колико је на сувениру написана цена. Иако звучи невероватно, готово нико се не дрзне да остави мање новца или да украде и најситнији предмет.

Капија Скита за савремено тиховање

ЕНГЛЕЗИ КАРТИРАЛИ АТОС

ЗАХВАЉУЈУЋИ британској планинарској организацији ФОМА (The Friends of Mount Athos), старе монашке стазе су картиране и обележене, јер овдашњи модерни калуђери више возе џипове него што пешаче. Изузетак су монаси Светогорске пустиње, којима је још увек највећи луксуз јахање мазге.

Унутрашњост аскетске келије

Забрањено преузимање фотографија без сагласности редакције "Вечерњих Новости"