ДРАМА која је настала у Црној Гори поводом постављања билборда у Будви на којима се велича "ослободилачки улазак српске војске на Митровдан 1918. године" и оцене црногорског премијера Душка Марковића да је то фалсификовање историје и атак на државу, није ништа ново и неочекивано.

Све је започело, на захтев Коминтерне, на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену 1928, када је донета одлука о стварању независних држава - Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, док би мађарски и албански народ имали право да се одвоје, јер је, према мишљењу делегата, њихову земљу окупирала српска буржоазија. На том скупу је Јован Малишић изабран за генералног, а Ђуро Ђаковић за организационог секретара.

Двадесет две године касније, на оснивачком конгресу КП Црне Горе, у октобру 1948, на Цетињу, речено је да је такозвано уједињење Црне Горе са Србијом извршено не само против воље и расположења црногорског народа, него и уз помоћ бајонета српске војске, и то на најгрубљи начин, путем силе и преваре...

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Билборди у Будви нису увредљиви


ШТА се, заправо, збило те 1918. године? Према многобројним сведочанствима, прве јединице војске Србије у Црној Гори биле су две чете Другог југословенског пука, који су чинили добровољци са целог југословенског простора, међу којима су доминирали Црногорци. Ваља рећи да су свуда били одушевљено поздрављени, али о томе ни речи није било на споменутим конгресима. Ни тад, а ни данас, нико не спомиње спонтано и масовно изјашњавање за присаједињење Србији - у Васојевићима, Братоножићима, Кучима, Никшићком округу...

Међутим, неспоразума, трвења, размимоилажења, отворених сукоба, подметања и оптуживања између Србије и Црне Горе било је одвајкада. Није ништа почело од Мила и Слобе, ни од Тита и Блажа Јовановића, Стаљина, Бухарова, Димитрова, ни краља Александра Карађорђевића, његовог деде краља Николе Петровића, Обреновића...

Слично је било и у временима када није ни постојала свест о националној припадности, када је у првом плану била искључиво борба за превласт, од средине 11. века, у време Зете и државе Рашке. Када је на власт дошао Стефан Немања, Зета, као самостална држава, потпуно је нестала. Али борбе вођене између Зете и Рашке нису престале. Кад је Немањин старији син Вукан добио Зету на управу, а млађи Стефан Рашку, између ове две српске земље поново је дошло до борбе. За овај сукоб историчар Владимир Ћоровић тврди да је био један од најранијих и најдужих грађанских ратова међу Србима уопште.

ПОРЕДИЛИ БОЖИЋНУ ПОБУНУ И БЛАЈБУРГ ПОСЛЕ осамостаљења Црне Горе, на јавној сцени ће се појавити плејада самозваних интелектуалаца, који ће сва зла овога света видети само у Србији и Србијанцима. Попут Секуле Дрљевића, они по Подгорици говоре да су Србијанци неспособни за правду, хуманост, смисао за државу. Они ће чак Божићну побуну поредити са Блајбургом. Заборављајући да свака прича има и другу страну, да је већина војника и жандарма била из Црне Горе, а да је главнокомандујући снага које су заводиле ред био из Бјелопавлића. Биће то, нажалост, увод у велики братоубилачки покољ између партизана и четника у току Другог светског рата.

БЕЗ обзира на то колико су се житељи са ових простора, у сталним балканским миграцијама, мешали, саживљавали, орођавали, помагали једни другима, генетски вео неспоразума лебдеће над црногорским брдима и валовитом Шумадијом.

У 19. веку, када и Србија и Црна Гора добијају обрисе модерних држава, тај латентни сукоб добиће само "нову храну".

ТАЧНО је да је кнез Данило, крштен као Зеко, писао кнезу Михаилу Обреновићу да би био најсрећнији кад би видео Српство уједињено, под његовим скиптром, и да би му држао стражу, пред двором...

Тачно да је 5. октобра 1866. године закључен уговор између Србије и Црне Горе и ударен, како је то написао Дуро Јелинић у књизи "Нова Србија и Југославија", чврст темељ не само за заједнички рад Србије и Црне Горе на ослобођењу српског народа, већ и за јединство будуће српске државе. Кнез Никола се тим уговором обавезао да ће у корист српског идеала да абдицира са свог престола и тако омогући стварање једне српске државе. "Као компензацију за одрицање на свој суверенитет, имао је да и убудуће носи титулу српског принца, и да као такав прима од Србије годишњу апанажу од 20.000 дуката."

Како овај уговор, вољом великих сила, није остварен, ваљало је наћи кривца. На Цетињу се углас тврдило да је то двор у Србији, а у Београду да је то кнез Никола!

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Влада: У Будви Срби нису ослободиоци


Намах су се заборавили односи Илије Гарашанина и Петра II Петровића Његоша и одлука српске владе о сталној помоћи најпре од 1.000, а потом од 3.000 дуката. Основни камен спотицања у наступајућем времену и историјском развоју односа ових држава био је само један - која ће династија понети барјак уједињења српског народа. И Петровићи и Обреновићи су били убеђени да то припада управо њима. А ту су били и Карађорђевићи, који су из прикрајка чекали своју шансу.

Краљ Никола улази у Скадар


Кнез Никола је од устоличења Милана Обреновића био опседнут тиме да дође на српски престо у Београд. Али начин на који је хтео да оствари тај циљ није био ни његовим савременицима лако разумљив. Удаја његове најстарије ћерке Зорке за Петра Карађорђевића можда је најбољи пример тога. Николина идеја је била да за кума позове владара Србије, краља Милана Обреновића.

Удајом ћерке за једног од претендената на српску круну није постигао ништа. Није успео да будућег краља Србије придобије, већ је само погоршао односе са Србијом. Није му успео ни покушај да ћерку Ксенију уда за Александра Обреновића, ма колико су га у томе подржавали Руси.

"Петар Карађорђевић је сматрао да је једини позван да заузме место на српском престолу. У том смислу он је учио и своју децу. Његов првенац Ђорђе је на Цетињу, као деран, стално понављао црногорским главарима да је његов отац прави краљ Срба и да је њему дужан да се покорава и сам књаз Никола..." - пише Васа Казимировић.

По доласку Петра Карађорђевића на престо, зет и таст постају главна сметња покушајима да дође до каквог-таквог уједињења. Од четири покушаја да се направи унија ових земаља, није успео ниједан. Последњу одбијајућу реч имао је увек и искључиво краљ Никола. Последњи предлог за уједињење, који је поднео председник црногорске владе Андрија Радовић, а који је предвиђао да се мушки потомци и једне и друге династије наизменично смењују на престолу српско-црногорске државе, краљ Никола није прихватио и рекао је: "Уједињења не може бити до истребљења једне куће."

ПРИЖЕЉКИВАЛИ ПОБЕДУ БУГАРА ВРХУНАЦ сукоба кнеза Николе Петровића са зетом Петром Карађорђевићем настао је 1885. године у време српско-бугарског рата. Тада се на Цетињу десило нешто невероватно. Кнез Никола и сви његови главари, изузев војводе Гавра Вуковића, били су на страни Бугарске, прижељкујући њену победу. "Петар Карађорђевић је хтео да са добровољцима крене у помоћ српској војсци, али Никола није дозволио", записао је историчар Васа Казимировић.

До уједињења ће коначно доћи 26. новембра 1918, одлуком Велике народне скупштине у Подгорици. Сам овај чин, као што смо видели, у историографији се тумачи на разне начине: као окупација Црне Горе од стране Србије, као безусловно уједињење, али и као добровољно сједињење двеју самосталних држава.

Таква објашњења су, нажалост, последица комунистичког доживљаја версајске Југославије, завађених политичких снага и, наравно, династија. То ће у јануару 1919, у другом месецу постојања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, довести до такозване Божићне побуне. Највише побуњеника било је у старој Црној Гори. У питању је било неколико хиљада људи. Опкољено је тада више градова - Цетиње, Никшић, Ријека Црнојевића, Вирпазар...

Многи су данас у Црној Гори заборавили да је у ноћи између 26. и 27. јануара (односно 8. и 9. фебруара) 1913. године, на Брдицу код Скадра, погинуло две хиљаде српских војника из седам батаљона Дринске дивизије другог позива и из три батаљона првог позива. Том јединицом, која је послата као помоћ црногорској војсци, командовао је пуковник Дамјан Поповић.

На ултимативни захтев посланика Велике Британије, да Србија сместа повуче своје трупе са Скадра, Пашић је одговорио: "Жалим, јер су нам енглеске симпатије необично драге, али нам је још дража част..."


Крунисање краља Петра Карађорђевића


На срећу, нико у Србији није заборавио Мојковачку битку.

Откако су Србија и Црна Гора ослобођене југословенског баласта и саме стоје на светској позорници, свакакве су их невоље снашле. Природно је да се намеће потреба и за једним озбиљним погледом на историјска кретања, који није оптерећен пропалом комунистичком идеологијом и југословенством. Само они који буду добро познавали модерну, објективну, двовековну историју обе државе, моћи ће да разумеју шта се то учинило са нама и шта нам ваља чинити.