Исповест Косе Кошевић: Кфор је убио мог сина само зато што је Србин, пуцали му у главу и прегазили га тенком!

ОСТАЛА сам без два детета и супруга. А претходно и без куће у Хрватској и свега што смо имали и годинама стицали. А сада, овде у избеглиштву, са два преостала сина живим живот недостојан човека, без помоћи, докумената, без ичега. Нико нас више готово и не обилази. Да сврати и упита имамо ли шта за храну и јесмо ли живи - прича нам Коса Кошевић (70), која је са тада петочланом породицом из Бенковца у Хрватској избегла у околину Зубиног Потока.

Надала се да ће им живот далеко од ратног вихора бити мирнији и бољи. Уместо тога, избеглиштво им је, каже, донело још веће патње и недаће.

- Дошли смо на Космет и првих петнаестак дана били смо у баракама код језера Газиводе. Иако смо лежали на душецима, на поду, барем нисмо више били гладни - прича Коса док седи на кревету у једној просторији викендице која им је додељена као принудни смештај.

Прочитајте још: Цуцић: У наредне три године све избеглице имаће дом

Иако су се надали да ће ту наћи мир, њихове трагедије су тек уследиле.

Прочитајте још: Станове добило 235 породица избеглица

- Најстаријег сина Душка (45), који је и по избеглиштву радио као војно лице у Куршумлији, убили су ми 1999. године дански војници Кфора. Дошао је да нас посети и првог дана, негде између села Угљара и Вараге, зауставили су га војници Кфора и легитимисали. Тада су му рекли да ће га убити ако га поново буду видели, а то су и учинили наредног дана, када је кренуо да купи неке намирнице. Засметао им је само зато што је Србин. Чула сам касније да су му прво пуцали у главу, а потом га прегазили тенком - са сузама у очима прича Коса ломећи руке, које видно подрхтавају.

Коса

Присећа да су јој сина држали четири дана мртвог и тек петог дана га вратили породици у сандуку. Од туге за братом и уморна од избегличког живота, марта 2013. умире јој и кћерка Милка (45), која није могла да се помири са братовљевом смрћу.

- Милка је преминула због срца у нишкој болници и тамо смо је и сахранили - све успореније прича Коса своју мучну исповест. Пре три године умро јој је и супруг Јован (71), а она са синовима, Слободаном (41) и Златком (31) наставља, каже, мученички живот.

Златко

Иако је наследила супругову пензију, најтеже јој пада што синови нигде не раде. Слободан је грађевинац по струци, а зна и куварски занат, али не успева да нађе посао. Млађи Златко често иде у сечу дрва... У туђој викендици, која им је дељена као принудни смештај, недостаје им много тога. А пре свега пажња и осећај да некоме припадају. Да су достојни живота иако су избеглице.

- Нажалост, осим избегличких легитимација још немамо ни српска ни хрватска документа. Иако су нам многи обећавали да ће нам помоћи око тога, све се завршило на томе. А нико нас више готово и не обилази - прича Коса окружена похабаним намештајем. - Мада су нам из Комесаријата за избеглице обећали неко сеоско имање, ту жељу не можемо да остваримо без српских докумената која, нажалост, сами нисмо у могућности да набавимо.

Слободан

У Бенковцу смо имали кућу, али смо се бавили и пољопривредом на сеоском имању. Најстарији син, који је радио као војно лице, имао је стан у Задру. Иако нам је сва имовина тамо остала, све бих дала само да су ми син, супруг и кћерка живи - говори Коса док нас испраћа из својеврсног избегличког насељу у околини Зубиног Потока, где живи још десетак породица протераних из Хрватске.

ДОКУМЕНТА И ПОМОЋ

- Иако су нам многи обећавали помоћ око прибављања српских докумената, све се, нажалост, завршавало на обећањима. Данима сам одлазила код председника Општине Зубин Поток, који је упознат с нашом ситуацијом, а и повереник за избеглице у овој општини нас све ређе обилази - прича Коса.

Представници Општине претходних дана нису одговарали на телефонске позиве репортера "Новости".