ТОЧАК историје Новог Сада би пошао ко зна којим путем да се пре равно три века, на његово данашње насеље Подбара, трагајући за бољим животом, нису комплетно доселили становници села Алмаша. Оставили су своја огњишта на мочварном земљишту негде између данашњег Темерина, Надаља, Сирига и Србобрана и 1717. године, стигавши са покућством натовареним у сељачка кола, воловске и коњске самаре, доносећи своје обичаје и обележја, населили Петроварадински шанац.

Прочитајте још: Војвођанске приче: Диригент који никада није узео палицу

Те године, на периферији Петроварадинског шанца, код велике баре, створили су насеље које због баре добија назив Подбара, а по досељеницима из Алмаша, простор између садашње Матице српске и Алмашке цркве - Алмашки крај. Сећање на тај назив сачувало се до данашњих дана, захваљујући управо Алмашкој улици и Алмашкој цркви.

Крај су прво насељавали пољопривредници и ратари, а касније и повртари, а онда почетком 20. века у Алмашки крај је стигло и прво грађанство.

- И данас се ту може видети лик старог Новог Сада, како се у њему некада живело и како је тада изгледао - истиче проф. др Никола Грдинић. - У највећој мери је очувао дух прошлог времена. Настао је према хидролошким особеностима тла, због тога су у њему све улице криве и кратке, тако да кад скренеш лево не знаш где ћеш да изађеш. Асоцира на Медитеран или на оријенталну варош. Шетња кроз живописне сокаке асоцира на нешто старо, а притом присно и интимно.


На старој разгледници Новог Сада види се и Алмашки крај

Прочитајте још: Војвођанске приче: Сломљено срце на два платна

Осим старих кућа, Алмашки крај има и особену интелектуалну топографију. Ту су рођени и стварали познати Алмашани, превасходно сликари, Арсеније Теодоровић, Никола Алексић, Петар Добровић, Анастас Боцарић, Стеван Максимовић.

Некадашњи изглед Алмашког краја

Алмашка улица добила назив по првим житељима

Житељи најстаријег дела Новог Сада били су и музичари, Исидор Бајић, Марко Нешић, Карло Кромхолц, али и глумци Јефта Душановић, Петар и Јеца Добриновић. Ту су живели и стварали књижевници, архитекте и научници Ђорђе Поповић Даничар, Милан и Радивој Кашанин, Никола Добровић. У Алмашком крају је, верује се, настао и први превод Сервантесовог “Дон Кихота”.


Алмашки крај данас

И данас се у Улици Косте Хаџи млађег налази кућа чувене породице Хаџија. У њој је, још се препричава међу времешним Алмашанима, сестра Косте Хаџија, оснивача ФК Војводина, Јелка Хаџи, која је била прави полиглота и говорила десетак језика, имала школу страних језика, и на крају сваке школске године би уприличила приредбу, коју је преносио Радио Нови Сад. Гост у тој кући био је Мирослав Крлежа, када би његова супруга Бела, глумица, имала представу у Српском народном позоришту. Под тим кровом је боравио и Милош Црњански.


Кућа породице Хаџи у Улици Косте Хаџи млађег

Улицу златне греде, једну од најстаријих у Алмашком крају, коју је Васа Стајић, филозоф и писац, назвао “улицом српске интелигенције”, била је место рођења Јована Јовановића Змаја и Ђуре Даничића, али и становања великог броја интелектуалаца.


Змај

Духу Алмашког краја, који је одувек привлачио и уметнике и интелектуалце, и обичан свет, разумљиво, нису одолели ни данашњи житељи који су 2005. основали Удружење “Алмашани”, како би његову занимљиву и аутентичну прошлост отргли од заборава.


Даничић

- Осмислили смо пројекат “Старе приче за ново доба”, који наслеђе представља на модеран начин - објашњава др Маријан Мајин, председник Удружења “Алмашани”, иначе познати кардиолог. - На уличним таблама постављеним у крају стоје бар-кодови, уз помоћ којих, када се очитају, могу да се чују занимљиве приче из прошлости. То је наш начин приступа прошлости Алмашком крају, који је ДНК и душа Новог Сада.


Кашанин

УЛИЧНЕ ТАБЛЕ СА БАР-КОДОВИМА

НОВОСАЂАНИ и њихови гости, шетајући Алмашким крајем, могу сазнати занимљиве, аутентичне приче из прошлости, захваљујући таблама са бар-кодовима. Пластичне табле, постављене на појединим објектима на неколико локација, својеврсни су водичи, а када се бар-кодови скенирају мобилним телефоном (almasani.worldpress.com), могу да чују аутентичне приче некадашњих становника, када је тим крајем протутњао први аутомобил и како су се комшије окупљале у једној кући да слушају радио...


Добровић

ПАОРИ, ГОСПОДА И НИЖА КЛАСА

ПОДБАРЦИ су на самом крају 18. века саградили Алмашку цркву у стилу раног класицизма. Највећи православни храм у Новом Саду (слави Света три јерарха, 12. фебруара), освештан је 1797. Дрворез је израдио Аксентије Марковић, а иконостас и зидно сликарство Арсеније Теодоровић. Жеља житеља Подбаре и Алмашког краја, да имају највећу цркву, потиче још од става првих Новосађана који су се делили по крају у ком живе. Они који су живели према Саборној цркви и даље ка Темеринском путу, били су у центру града и сматрали су себе за господу, а Алмашане и остале - за паоре и нижу класу.


Алмашка црква највећа у граду


Прошлост Алмашког краја, кућице са кровом од трске


Др Маријан Мајин са таблом и бар-кодом за приче

УЛИЦЕ - MИШЈА, МЕСЕЧЕВА, ЛИЦИДАРСКА

У НАЈСТАРИЈЕМ слоју Новог Сада, по речима проф. др Грдинића, улице нису добијале имена по заслужним људима, већ по занатима, путним правцима, небеским телима, биљкама, или животињама, као на пример Мишија (Барањска), Месечева (данас Пећка), Лицидарска, односно Јазавчева (сада Светосавска), Ханска (Матице српске), Лавовска (Милоша Обилића), Копчева (Марка Нешића)... Сви стари називи улица у Алмашком крају управо су такви. Једино Лађарска улица до данас није променила назив. Идеја Удружења “Алмашани” је да се уз садашње, поставе и табле са некадашњим именима.


Улаз у порту