СА најзначајнијим оперетама - “Госпођицин супруг” (1928), “Викторија и њен хусар” (1930), “Цвет Хаваја” (1931) и “Бал у Савоју” (1932), Абрахам Пал (1892-1960), рођени Апатинац, уписао је трајно своје име у историју светске класичне музике. Приликом извођења својих дела, никада се није латио палице, већ је оркестром дириговао искључиво у белим рукавицама и по том детаљу био препознатљив.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Vojvođanske priče: Utihnula muzika stare “Olimpije“

О Паловом животу мало је сачуваних података, а они који су на нашим просторима доступни, углавном су резултат дугогодишњих истраживања Апатинаца др Фрање Емана, Карла Погања и Томислава Шимуновића.

- Добар део документације је уништен у Другом светском рату, а у родној кући Абрахама у Апатину није остао ниједан документ о његовом животу. Рођен је у трговачкој породици апатинских Јевреја, а на музичко образовање потакли су га мајка Флора и отац Јакоб. Са систематским музичким образовањем на клавиру почео је код учитеља Јакоба Шефера, диригента чувеног апатинског Салон оркестра, основаног 1912. године - прича Шимуновић, историчар и публициста из Апатина.

Трагом оскудних докумената, закључује се да Абрахам није прекидао комуникацију са родним градом, већ је настојао да помаже музичке активности, дистрибуирајући нотни материјал и стручну литературу тадашњим колегама у Апатину.

Абрахам Пал

Шимуновић напомиње да је у књизи Кевина Кларка, познатог музиколога, пронашао цитат који се односи на рад оперетског композитора: “Не постоји у историји оперете ниједан музичар, који је развио такав звук и ефекат као Абрахам. То је успела синтеза, мађарског мелоса и џез елемената, која је једино њему успела.”

- Појавом тонских филмова, Абрахам је уз компоновање оперета створио музику за више од 30 кинематографских дела. Брзо се обогатио од продаје плоча, што му је својевремено омогућило куповину престижне виле у Берлину, из које је побегао по доласку нациста 1933. За разлику од чланова своје породице који су листом завршили у Аушвицу, Абрахам је успео да се извуче преко Беча, Париза и Казабланке и стигне на Кубу. Међутим, место га није држало и сели се у Њујорк. Безуспешно је покушавао да се врати компоновању, али, поред чувених америчких композитора Џорџа Гершвина и Кола Портера, његова музика није више привлачила пажњу, као што је било пре Другог светског рата, на другом континенту - предочава Шимуновић.

Родна кућа Пала у центру Апатина

После менталног слома 1946, Абрахам је завршио у психијатријској болници Епендорф. Ангажовањем пријатеља, током маја 1956. преселио се у Хамбург, али се разболео и умро маја 1960. године. Деце није имао, а сахрањен је на улазу у гробље, где почива духовна хамбуршка елита.

Иако је био композитор светског реномеа, остало је записано да Пал никада није одржао концерт у родној земљи, тадашњој Краљевини Југославији, као ни у и послератној Југославији. Искључиво је наступао у Будимпешти, Бечу, Берлину, Лајпцигу, Лондону...

Главна улица у Апатину почетком XX века

- Када су немачке трупе, 13. априла 1941. године, претходним бестијалним бомбардовањем, заузеле разрушени Београд, по наређењу окупационих власти, формирана је комисија са задатком да преузме Радио Београд и евидентира грамофонске плоче са делима непожељних композитора јеврејског порекла. На списку забрањених аутора први је био Пал Абрахам из Апатина - истиче Шимуновић за “Војвођанске приче”.

У Апатину не постоји улица са именом Абрахама Пала, иако је он једна од истакнутих историјских личности које је изнедрила та средина. Његова родна кућа обележена је само скромном спомен-таблом.

Споменик на гробљу у Хамбургу

У БУДИМПЕШТИ СТУДИРАО ВИОЛОНЧЕЛО

ГОДИНЕ 1899. Абрахам је уписао апатинску јеврејску Грађанску школу у класи учитеља Кароља Ђеркија. Од 1906. се школовао и у Сомбору и уписао Краљевску музичку академију у Будимпешти. Студирао је виолончело и композицију од 1910. до 1916. код професора Виктора Херцфелда и Алберта Шиклоша.