ОЧАРАН звуком писаћих машина, док типке са словима и бројкама остављају отисак на папиру, амерички композитор Лирој Андерсон (1908-1975) компоновао је “Плави танго”, а први инструментални снимак продат је у милион примерака далеке 1952. године.

Ововременика Ендреа Халаса (55) из Темерина, са америчким композитором повезује иста страст - писаће машине. Морнара у пензији, колекционара од 1996. који баштини између 600 и 700 писаћих машина из различитих периода, а неке су права ремек-дела и раритети, очарао је њихов изглед односно црна боја! У некима од њих и даље се налазе одавно исушене траке које се више нигде не могу набавити.

- Та љубав је почела изненада и случајно - открива нам на почетку разговора Ендре, поносно истичући да је машина “адлер 25”, произведена у Немачкој између 1920. и 1925. године, први примерак који је набавио. - Тада сам још био у војној служби у Тивту, а познавао сам неколико морнара из Београда. Са једним од њих, Ђорђем Петровићем сам посебно друговао, и приликом заједничке посете престоници, у антикварници на Тошином бунару угледао сам ову машину.

То је, наставља наш саговорник, буквално била љубав на први поглед. Целу ноћ је размишљао о њој, и купио ју је одмах сутрадан за ондашњих 100 марака. Од тада га страст према писаћим машинама не напушта. Напротив, постајала је све јача.


ПРОЧИТАЈТЕ И:SRBIN U MINHENU SPASAO KOMŠINICU: Zahavljujući Milanu, Rut će da proslavi 101. rođendan


- Црна боја машине магично ме привукла - каже пасионирани колекционар. - Наставио сам даље да их тражим и преко интернета, пратио сам новинске огласе... Како је време одмицало, упознавао сам и сервисере писаћих машина који су ми помагали у набавци. Још деведесетих се куцало на њима до двехиљадитих, а онда је звук писаћих машина утихнуо, а данас се, нажалост, сасвим изгубио.

Трагајући за ретким примерцима, Ендре је и сам давао огласе у новинама, обилазио пијаце, одлазио код људи за које би чуо да на таванима или у подрумима имају прашњаве, старе писаће машине.

1.

- Ево, за нешто више од две деценије, успео сам да сакупим између 600 и 700 комада - поносан је на своју колекцију наш саговорник. - Имам доста и истих облика, али се разликују по писму, једне су латиничне, друге ћириличне. Претпоследњу, “ламберт”, купио сам у Београду за 300 евра од једне госпође. После ове, купио сам ћириличну “типо”, произведену 1910. у Француској, и само још једна таква постоји у Србији. Њу сам после цењкања платио чак 700 евра!

2.

У кући Халасових у Темерину, коју су купили пре три године, на све стране се могу видети писаће машине, а на комоди у дневној соби је црна “адлерова” из 1930. године, коју је на поклон добио од једног брачног пара из Београда.

3.

Кроз минула времена, писаће машине су се непрестано усавршавале, мењале облик (портабл, џепне, за писање музике), те се чини да су управо оне затвориле пут лепом писању, а отвориле врата рачунарима.

4.

Велики део богате Халасове колекције, нашао се и на изложби “Стара добра писаћа машина”, коју су недавно у Музеју града на Петроварадинској тврђави приредиле Дивна Гачић и Маријана Раткелић Лазић.

5.

- Изложбом смо желеле да јавности скренемо пажњу на једно од најважнијих достигнућа комуникацијске технологије 19. века које је имало важну улогу у ширењу писмености и културе - предочава Дивна Гачић. - Без обзира на то што масовне производње писаћих машина одавно нема, стара добра писаћа машина, ипак добија све више на значају и овом изложбом смо то хтели да покажемо.

6.

Боди”, механичарска радионица за писаће машине у Новом Саду

ТРИ ДАНА БЕЗ СНА

НАЈВИШЕ муке колекционару из Темерина је задала америчка писаћа машина “оливер” из 1915. године, коју је видео у Земуну. Због ње, није спавао три дана када је чуо да је продата.

- Успео сам да сазнам да је купац човек који се бави старим стварима и да у хотелу “Југославија” има продавницу - препричава нам Ендре. - Ступио сам са њим и контакт и убедио га да ми је прода. Продавац је тражио 500 марака, али је на крају попустио, и купио сам је за мањи износ.

11.

Сто и столица за “ремингтон”, личи на шиваћу машину


1. “Фристер росман”, произведена у Немачкој (1892)

2. ГСН Јуниор, дечја писаћа машина, Немачка (1920)

3. “Империjал” писаћа машина из Енглеске (1919)

4. “Мерцедес” је име и немачке фабрике и машине (1930)

5. “Мињон” из фонда Музеја града Новог Сада (1925)

6. “Олимпија” електрична писаћа машина, Немачка (1970)

7. “Рофа”, због које је супруга Ана из Тифта путовала у Београд

8. Писаћа машина “оливер” настала у Чикагу (1915)

9. Машина за слепе, Немачка (1960)

10. “Фролио” користила се и у кафанама за куцање рачуна (1925)

11. Писаћа машина “дактил” произведена у САД (1900)

7.

8.

ПОКЛОН ОД СУПРУГЕ

РАРИТЕТНЕ писаће машине, Ендре је најчешће проналазио у Београду. Машина “рофа” немачке производње (1921-1927) посебно му је била запала за око, па је данима супрузи Ани причао о њој... Тада су живели у Тивту у Црној Гори.

- Мојој Ани није било тешко да седне у воз, отпутује у Београд и донесе ми ту писаћу машину - поносно казује Ендре. - Она је најскупља и још једне такве у Србији, једноставно, нема...

9.


10.

ФРИДРИХ НИЧЕ И “КУГЛА КОЈА ПИШЕ”

ФИЛОЗОФ Фридрих Ниче био је најпознатији корисник “кугле која пише”, односно писаће машине коју је 1865. конструисао Расмус Мејлинг Хансен. Овај свештеник, лекар и физичар био је директор данског института за глувонеме, и, желећи да помогне својим штићеницима, конструисао је писаћу машину у облику кугле са 50 слова која су померањем кугле остављала отисак.

Музеј града, аутор Ф. Киселички