РАЗУМЕМ! Служим Србији! Иза ових неколико речи, служећи војни рок, схватила сам да стоји много љубави, пажње и осећаја за нашу отаџбину и наш род.

Овако говори Валентина Васић из вароши Драгинца код Лознице, која је са тек напуњених 18 година отишла на добровољно служење војног рока у Војску Србије, 1. децембра прошле године, у ваљевску касарну "Живојин Мишић", где је положила и заклетву. После пешадијске обуке у граду на Колубари, упућена је у крушевачку касарну, где служи војни рок који траје шест месеци, у роду АБХО.

- Ништа ми није тешко, овде стичемо нова искуства, знања и вештине потребне за одбрану наше отаџбине, али, као млади људи, у том смислу видимо шта значи рад, ред и дициплина, не само током војног рока - прича Валентина. - Радимо у сјајном амбијенту, уз здушну пажњу и посвећеност наших старешина и војника, и момака и девојака, који смо на истом задатку. И у касарни, на разним дужностима, и на занимањима, маршевима и логоровањима, дивно се осећам као део једно великог, моћног и за наш народ и државу важног система.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - "ГЕНЕРАЛИЦА" ИЗ БУСИЈА: Прадеда ми је био Солунац, данас ја чувам отаџбину


Валентина је имала жељу, одмах по завршетку Средње школе за техничара за заштиту и контролу животне средине у Лозници, да обуче сивомаслинаству униформу. Добила је подршку од мајке Вере, оца Спасоја, млађе сестре Виолете, старијег брата Василија - Гила, као и бака и дека, старијег брата ујака, тетака, рођака...

ПОРЕКЛО ВАЛЕНТИНА је по мајци из Горњег Јадра, подно Цера, легендарног краја у којој је свака фамилија јуначка, а по оцу из чувене Рађевине, потомака битке на Мачковом камену.

- Жарка је жеља наша била да неко из породице буде војник, официр или подофицир, али таква жеља није нам се испунила, јер су мог сина Спасоја два пута одбили за упис у Војну школу, коју је жарко желео - прича протојереј ставрофор Станко Васић, Валентинин деда, пензионисани свештеник у Јадру. - Мој син није ушао у униформу, због подметања лоших људи, у време комунизма. Мада сам словио за наводног црвеног попа, само због учешћа у свим акцијама са мештанима села у парохији, Спасојева и наша жеља није остварена, а у војну школу и полицијску школу уписавали су се, лагано, синови неких мојих колега који су, тобоже, словили за мрске противнике режима.

Прота Станко Васић, Валентинин деда


Васићи су, каже прота, сада срећни, срце им је на месту. Поносни су на Валентину, као и породица Рашевић из које је њена мајка, док чекају да крајем маја заврши служење војног рока, али не, можда, и служење у сивомаслинастој униформи.