ПОРОДИЦА Томић, избегла 1996. из Вуковара, део нове среће пронађене у главном граду добила је две године касније - рођењем ћерке. Милица, прво дете избеглица из насеља Бусије које је рођено у Београду, после две деценије, понос је Томића и својим статусом професионалног војника у Војсци Србије.

- Гледала сам ТВ серију "Војна академија" и одлучила да и ја будем једног дана официр Војске Србије - сећа се младалачких снова Милица Томић.

КАДА су Љуба и Сања Томић са сином Митром избегли у Србију, направили су своје породично огњиште у њивама Бусије, на земунском ободу српске престонице.

- Отац и мајка из Вировитице дали су нам нешто уштеђевине да купимо плац, па смо тада дозидали стару шталу и направили свој кров над главом. Били смо једини житељи овог села, али са осећањем среће што смо живи и здрави - прича нам домаћин Љубо Томић, некада српски добровољац, а данас београдски возач.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Од почетка године у Војску Србије примљено 223 професионалних војника


РОЂЕЊЕ ћерке Милице, у мају 1998, био је први срећан тренутак живота у новој средини. Када им је лекар у породилишту "Народни фронт" рекао да ће мајка Сања родити девојчицу, задовољни родитељи одлучили су да јој дају име по храброј и одважној баби Милици.

- Милица, као прво дете избеглица из насеља Бусије које је рођено у главном граду, осећа се Београђанком и понекад у шали задиркује брата да је он Славонац, јер је рођен у Вуковару. Одрастали су у овој кући, у којој није било струје, и били су добри ђаци - прича поносно мајка Сања.

"ГЕНЕРАЛИЦА" ИЗ БУСИЈА ЗНАЈУЋИ колико је упорна и вредна, локални свештеник, отац Милорад из насеља Бусије, младу Милицу Томић већ ословљава као официра. И каже: - Милица Томић је наша генералица из Бусија.

Милица је са братом хранила и чувала стоку, сакупљала јаја, учила да кува и играла фолклор три године у основној школи. Била је весела, мало тврдоглава, а како прича њена мајка, тачно је знала шта жели од живота.

- У детињству су моји идоли биле певачице, а у младости сам заволела младе официре, њихову војну униформу и спремност да се боре за своју отаџбину. Популарна ТВ серија дефинитивно је утицала на моју одлуку да се професионално вежем за Војску Србије - прича нам Милица Томић.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Обука само за жене резервисте


ДРУГАРСТВО Милица је припадник женске чете ВС


МАРКАНТНА црнка, с крупним очима и дечјим осмехом, искрена је, али и одлучна у својим намерама. Њен отац је био добровољац у последњем рату, али она није загледала његову униформу. Није, каже, волела ни ратне филмове, нити читала књиге о војци, али тек када је одгледала серију која ће јој, испоставиће се, променити живот, схватила је шта жели.

- Волим војску, јер је она симбол заједништва, слоге, дружења, љубави према земљи и свом народу. Прадеда Стеван ми је био солунски борац, а ја ћу бити чувар своје отаџбине - одбранила је Милица своје мотиве да постане професионални војник.

АКАДЕМИЈА ЊЕНЕ амбиције су да једног дана, по узору на свог старешину, буде подофицир, па затим и официр Војске Србије. - Ако продужим уговор, завршићу војне школе и академију, и бранићу своју Србију као прави официр - обећала нам је војник Милица Томић.

О томе није причала са родитељима, па ни са другарицама. Сама је прошлог лета отишла у војни одсек, пријавила се за регрутацију, прошла контроле и провере, положила заклетву држави Србији и потписала шестомесечни професионални уговор.

- Мислили смо да се шали, али када је добила позив, обукла униформу и ставила пушку на раме, схватили смо да је то њена жеља и њен избор. Подржали смо је - говоре нам поносно отац Љуба и мајка Сања.

КАО војник женске чете Војске Србије прошла је обуку за пешадинца у касарни "Војвода Мишић" у Ваљеву. Била је одличан стрелац на 100, 200 и 400 метара у гађању пушком, коју може да растави и састави за минут и неколико секунди. Прекомандована је у Пожаревац, где се ових дана обучава за руковање минобацачем.

ПОНОСНИ Мајка Сања и отац Љуба са Милицом / Фото Приватна архива



- Волим пешадију, јер је она стално на терену, увек је у акцији. Не смета ми да залегнем на земљу, да газим по блату и да киснем на војном полигону. У Бусијама ме задиркују да пушка, минобацач и пешадија нису за девојке, али ја им одговарам - и девојке су војници - искрена је Милица.

ЗАКЛЕТВА Милица постаје професионални војник


ПРИЗНАЈЕ да јој одговара живот у касарни, где борави са још двадесетак девојака. Устаје у пет ујутро и после фискултурних вежби иде на часове обуке, који трају до касно по подне. Светла у девојачкој соби се гасе у 22 сата, а ново јутро доноси нове вежбе и обуке.

И када је код куће, трчи сваког јутра 2.400 метара и ради фискултуру. У Бусијама је већ сви знају и поздрављају док трчи:

- Здраво, војниче Милице!