Руцидис: Почаствован сам орденом, али Срби су прави хероји

ГАНУТ сам, искрено и почаствован примањем ордена. Говорио сам и опет понављам, да нисам ја достојан указане части, већ да сва част припада српском народу, против ког се водио неправедан рат и који је толико пропатио. Посебну захвалност дугујем оцу Николи Гагевићу који ме је пронашао у Пиреју и предложио ме за овај орден.

Овако за "Новости" говори Маринос Руцидис (50), грчки капетан који је пре 18 година отказао послушност команди НАТО и одбио да учествује у бомбардовању наше земље, што му српски народ никада неће заборавити. За ово витештво, недавно га је у име Светог архијерејског синода Српске православне цркве, патријарх српски Иринеј одликовао Орденом Светога цара Константина.

Знао је храбри официр грчке морнарице да га чека казна и одлежао је две и по године у затвору, али се, каже, никад није покајао због часне одлуке коју је донео.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Од Србије вечно хвала (ФОТО)

* Да ли вам је у јасном сећању дан када сте донели одлуку која ће вам променити живот?

- Сећам се јасно свих тренутака који су претходили акцији у којој је требало да учествујем, 18. априла 1999. године. Требало је да се са бродом разарачем "Темистокле", који је грчка влада одредила да служи мисијама НАТО у Јадрану, придружим акцији Алијансе. Као поморски официр за везу, имао сам приступ поверљивим информацијама и сазнао сам да су за мој брод предвиђене операције и директно учешће у рату против Србије. Тада сам рекао НЕ тој мисији. Обавестио сам своје старешине и команданта да одбијам да учествујем из снажних и правих разлога - а то је православно братство које ме веже за Србију. То се десило четири дана пре рока за испловљавање. Такође сам о одлуци обавестио архиепископа грчке цркве Христодулоса, оца Георгиоса Металиноса и тужиоца Војног суда.

* Јесу ли претпостављени покушали да вас одговоре?

- Да. И те како. На дан испловљавања нисам отишао на палубу брода "Темистокле", већ у у поморску базу да обавестим своје надређене да је одлука коначна. Више од 10 сати су покушавали да ме одговоре од наума, натерају да се предомислим, али то је било губљење времена. Остао сам чврсто при својој намери.

* Шта сте размишљали и како сте се осећали у тим тренуцима?

- Цела ствар је у томе да се никада не бих сложио да будем део тог незаконитог, неморалног и неетичног пута, иако је командант покушао да ме убеди да је то у складу са нашом, односно политиком према НАТО, прописима и споразумима. Били су то лажни аргументи. Као официр и командант, знао сам веома добро шта се догађа. Шта је истина. Нису могли да ме заведу и преваре. Једино сам патио због тога кроз шта пролазе Срби, шта су све претрпели због бомбардовања.

* Ко вас је подржавао и како је ваша породица реаговала?

- Цела породица је остала уз мене. Увек су подржавали моју одлуку, јер су као и ја, били чврсто уверени да је оно што сам одлучио била права ствар, и да је путовање које сам одбио било против свих прописа, правила и закона.

* Да ли сте стрепели од казне која ће вас задесити и колико је прошло до хапшења?

- Истог дана сам ухапшен и прослеђен војном суду. Било је изузетно чудно што је суд био спреман да ми суди одмах, у недељу увече, што се никада раније није догодило. Пошто у то доба ипак нису имали адвоката, одведен сам у војни затвор. Остао сам тамо три дана у потпуној неизвесности, чак и у страху да ћу провести године утамничен пре почетка суђења. Суђење је, ипак, било завршено после само три дана, 21. априла, и осуђен сам на две и по године затвора због одбијања да учествујем у мисији НАТО. Такође сам са посла био суспендован три године.

* Ту, ипак није био крај проблемима?

- Оптужио ме је Врховни војни комитет. Осудио ме да платим огромну казну и наредио да будем протеран из грчке морнарице. Тада сам завршио своју четрнаестогодишњу каријеру. До краја сам био осам пута осуђиван због тог поступка, на различитим правосудним нивоима, укључујући Европски суд за људска права. После тога сам започео нову каријеру, капетана јахте.

* Да ли сте се икада покајали, посумњали да сте урадили праву ствар?

- Без обзира на последице, никада нисам зажалио због одбијања да учествујем у бомбардовању Србије. Поносан сам на то што сам урадио, уз Божју помоћ. Чак и док сам у у затвору чекао казну и правио разне сценарије у глави шта би све могло да ми се деси, нисам променио свој став, мишљење, одлуку нити посумњао у њу. Мислим да, када би се сви руководили начелима људскости и морала, не би било ратова и злочина.

* Је ли то био први пут да сте одбили неко наређење?

- У мојој поморској каријери, као део НАТО, никада пре тог догађаја нисам имао наређења која су се противила мојим уверењима и вредностима. Тај дан је био први и последњи. Потпуно друга ствар је било учешће у сукобима у Имији, 28. јануара 1996. године против турских бродова. То је била највећа криза у новијој историји, где смо изгубили хеликоптер и три официра. Служио сам часно Грчкој, поносно стајао уз своју земљу у првој линији, без кајања, и сви смо били одлучни да дамо живот за славу домовине.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Одликовање за хуманитарца Арно Гујона

* Да ли је то што је Србија православна земља, као и Грчка, пресудно утицало на ваш несвакидашњи гест?

- И данас све своје одлуке у животу доносим држећи се начела Исуса Христа. То је једини начин истинске људске слободе. А то Срби схватају. Никада не могу да заборавим како ме је српски народ пригрлио са вечном захвалношћу! Грлећи ме, салутирајући ми, са сузама у очима.