ВЕЛИКЕ руске револуције из 1917. године - Фебруарска (демократска), којом је срушен царизам, и Октобарска (бољшевичка), која је из корена изменила друштвено-економске односе - утицале су најпре на ток Првог светског рата и корекцију ратних планова савезника, а затим и на целокупну потоњу историју света. Поред руског и других народа који су живели у оквирима царства, у први мах, међутим, најдиректније су се одразиле на међународну позицију Краљевине Србије и њен ратни циљ, усмерен ка стварању југословенске државе.

Мајским превратом и династичком сменом из 1903. спољна политика српске државе коначно је у потпуности била окренута ка Русији, с чим се слагао највећи део политичких и интелектуалних елита.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Избеглице у Србију донеле царску Русију

Никола Пашић, који је управо тих година постајао несумњиво прва политичка личност, био је, на пример, чврсто уверен да је на помолу судбоносни сукоб германског и словенског света, те да Срби у том историјском окршају немају други пут осим доследне оданости руској политици. Верујући у то, никада себи није допуштао да се љути на моћног руског заштитника.

Штавише, када је почетком фебруара 1914. са престолонаследником Александром био у Петрограду, осмелио се да пред Николајем Другим изнесе идеју југословенског уједињења и отвори питање евентуалне женидбе будећег српског краља једном од царевих кћери, предочавајући да би она могла бити краљица не једне мале српске, него велике југословенске државе. Нешто касније, Југословенима из Аустроугарске поручио је да питање југословенског уједињења неће решавати тамошњи прваци Хрватско-српске коалиције, него "Србија са Русијом". Почетак рата и прве ратне године у том су погледу представљале наставак пређашње политике, упрокос томе што Русија не само што није прихватала програм српско-хрватско-словеначког уједињења, него је и одбијала молбу српске владе да се Србији призна статус савезничке земље. Али солидарисањем са Србима у тренуцима најтежих ратних искушења, знатном количином војне помоћи и хуманитарним акцијама, а поготово дубоким саосећањем с њиховом трагедијом у јесен и зиму 1915/1916, Русија је потврђивала да се неће "дезинтересовати" за њихову судбину.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ВЕК РЕВОЛУЦИЈЕ (1): Октобар који је променио свет

У таквом поимању узјамних односа, избијање Фебруарске револуције 1917. изазвало је огромно узнемирење српске владе. Сазнавши за цареву абдикацију и формирање Привремене владе, Пашић је већ 20. марта објавио ове вести у "Службеним новинама", а три дана касније упутио поздравни телеграм Павлу Миљукову. Иако је нови руски министар спољних послова био познат као изразити бугарофил, а он сам као човек одан династији Романов, Никола Пашић је изразио радост што је преврат извршен брзо и без великих жртава, уз разумевање Николаја Другог. Истовремено, подсетио је на дуго жртвовање српског народа за националну слободу, државну независност и демократију, те вишевековну његову наду и веру у "братску и једноверну Русију". Само дан касније, 24. марта, Привремена влада је у званичној изјави потврдила верност савезничким обавезама, а југословенски програм прихватила као део руских ратних циљева, што до тог времена није учинила ниједна друга савезничка влада.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Цар Николај слао Србе да спасу отаџбину

Прихватајући историјски значај датог обећања, Никола Пашић није био склон да се сложи с намером Русије да у суштини она, а не Србија, створи југословенску државу. Доцнији догађаји, међутим, с једне су га стране умирили, а с друге још више забринули. Јер, наредне изјаве руских дипломата биле су умереније, али су политичке кризе у Русији, немоћ Привремене владе да их реши, војни губици и социјални немири упућивали на помисао да велику православну заштитницу очекују још тежи дани. Знајући да ће се слабљење Русије нужно одразити на међународни положај Србије, српска влада је била присиљена да се, уз болно и дуготрајно одрицање од дотадашњег главног спољног ослонца, упути покушајима проналажења других решења. У мањој или већој мери конкретну последицу руских догађаја представљали су одржавање Крфске конференције (јуна - јула 1917), успостављање контаката са САД, које су 6. априла 1917. објавиле рат Немачкој, обнављање веза са италијанским дипломатама, будући да је Италија, иако савезничка земља, била најупорнији противник југословенског уједињења. Осим тога, поседовала је веома важан, у априлу 1915. тајно склопљен Лондонски уговор, којим су јој силе Антанте предале већи део источне обале Јадрана.

У тако нестабилној ситуацији, с променљивом ратном срећом и неизвесним исходом, десила се Октобарска револуција, чијим је избијањем Русија избачена из рата. Србија је тиме моментално остала без најснажнијег заштитника, суочивши се одмах с последицама које је руска револуција имала на оба зараћена табора. Силе Антанте остале су без савезника, чија се вишемилионска војска током три године супротстављала немачким и аустроугарским армијама, наносећи им, и поред својих повремених пораза, огромне губитке. Све заједно ојачало је позицију Немачке и Аустроугарске, чија је нада у успешан завршетак рата и очување позиције европске силе умногоме ојачана. Пуно се говорило о збуњености и очајању српске владе, нарочито Николе Пашића. У великој бризи, пак, била је и савезничка дипломатија, чији су представници на конференцији у Паризу (29. новембра - 3. децембра) на неки начин прешли у дефанзиву, а да би надокнадили губитак Русије донели одлуку о покретању преговора о сепаратном миру с Аустроугарском. Покушавајући да је одвоје од Немачке и извуку из рата, поједини међу њима предлагали су да јој се у облику персоналне уније припоје Пољска, Румунија, Црна Гора и Србија. Убрзо затим, крајем децембра 1917. и почетком 1918, објављени су кориговани ратни циљеви Француске, Велике Британије и САД. Ниједна од ових сила није предвиђала распад Аустроугарске, допуштајући једино њено унутрашње преуређење. Суштински одустајући од идеје права народа на самоопредељење и формирање националних држава, све су испољиле и недоследност. Што се Србије тиче, предвиђани су њена рестаурација и извесно територијално проширење, а према плану америчког председника Вудро Вилсона, и излазак на море. Уједињење Јужних Словена, као њен ратни циљ, потпуно је игнорисано.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ВЕК РЕВОЛУЦИЈЕ (2): Преврат тамног сјаја

Док се званична српска политика трудила да губљење руског ослонца некако надомести другим правцима спољне политике, неформални разговори српских политичара и интелектуалаца углавном су показивали озбиљну забринутост, а код неких и гнушање. Тако је Милорад Драшковић, истакваши да ништа није важније од "великог руског догађаја", додао да су Руси, тежећи "топлим морима", Босфору и Дарданелима, триста година водили исту спољну политику, а онда је напустили због "женског права гласа", доводећи на власт најразличитије људе, по правилу невичне политици, али жељне моћи. Врло брзо, с његовим су се мишљењем сложили и многобројни други савременици, не слутећи у том тренутку да ће управо излазак Русије из рата утицати на обесмишљавање постојања Аустроугарске, као њене противтеже на Балкану, и стварање југословенске државе.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ВЕК РЕВОЛУЦИЈЕ (4): Русија је стрепела од буне

ПРЕГОВАРИ СА САВЕЗНИЦИМА И ГАРАНЦИЈЕ

ПАШИЋ је, не обавештавајући савезнике, већ у децембру 1917. успоставио везу с Лавом Троцким, а у јануару 1918. код совјетске владе отворио питање дезанексије БиХ. Гајио је наде да би и совјетска власт могла да настави традицију заштите руских интереса на Балкану. Совјетске власти објавиле су претходно потписане тајне уговоре са Италијом и Румунијом, чија је суштина била у територијалним компензацијама на штету српског и југословенског простора. Међутим, као реалан и искусан политичар потражио је и друге гаранције. Без знања Француске и Велике Британије, осигурао је кредит у САД, захваљујући чему је српска влада сваког месеца примала милион долара. Такође, донета је одлука о интензиварању контаката са САД и о јачању југословенске пропаганде и обнови преговора са Италијом, како би, узимајући у обзир минималан ратни учинак, одустала од бар једног дела територија обећаних јој на источној обали Јадрана.