ВЕЛИКИ историјски преокрети, праћени друштвеним ломовима и безбројним људским трагедијама, одувек нас наводе на проглашавање једне и једине истине као исхода непомирљиве борбе између старог и новог, правде и неправде, добра и зла. Невоља је што тако логична и искључива тумачења, чак и кад су добронамерна, прожета високоморалним циљевима, сурово засецају у живо ткиво народне заједнице, обнављајући и продубљујући поделе.

А ствари нипошто нису тако једноставне. Да јесу, зар би се, рецимо, Фјодор Михајлович читавог живота мученички колебао између револуционарних и монархијских идеала, зар би његова генијална литература била растрзана толиким болним искушењима? Ко се усуђује да прогнозира како би се 1917. године определио Достојевски, ватрени симпатизер анархиста и пријатељ државног тужиоца Побједоносцева? Да ли би био уз Горког или уз Буњина? А Пушкин: уз Блока и Мајаковског - или уз Цветајеву и Мандељштама? Најзад, ко би великим руским писцима, с које год стране барикаде се налазили, могао да оспори најдубљу оданост руском народу?

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ВЕК РЕВОЛУЦИЈЕ (1): Октобар који је променио свет

Разуме се, обележавање великог јубилеја праћено је преиспитивањем и споровима у руским интелектуалним круговима, при чему се углавном сви слажу да је то и шанса и реална опасност - шанса да се коначно формулише објективна слика отаџбинске историје, а опасност да се клатно опет заљуља и оде у крајности.

Такав однос према Октобарској револуцији нарочито је важан данас, кад се на примеру земаља Источне Европе, прибалтичких република бившег СССР-а и по култури најближих руских суседа очигледно уверавамо колико је кратак пут од антисовјетизма до баналне русофобије.

Уосталом, као што каже један од најистакнутијих руских политичких аналитичара Виталиј Третјаков: "Срамота је прећуткивати историјско збивање таквог формата. То је и политички контрапродуктивно, јер све што ми не кажемо о октобру 1917. рећи ће неко други, при чему ће бело претворити у црно, покушавајући да јубилејски датум преобрате у још један суд над Русијом и руском историјом".

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ВЕК РЕВОЛУЦИЈЕ (2): Преврат тамног сјаја

Или, као што поручује игуман Сретењског манастира, архимандрит (и писац) Тихон Шевкунов: "Све што се тада догађало - то је наша историја. Не треба ни да је оговарамо ни да је улепшавамо. И што је дубље и поштеније спознамо, боље ћемо сами себе разумети".

Наравно, за оштре поделе поводом празника Револуције веома су заинтересовани западни манипулатори - њима би добро дошли велики потреси у Русији. Они виде да пројекат "либерална опозиција на трговима Русије" не функционише, зато што се углавном тиче престоничке елите и малог дела студената. Кад је изгледало да све наде у дестабилизовање руске ситуације пропадају, шанса се појављује на неочекиваној страни. Било би дивно пробудити прастаре унутрашње поделе.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ВЕК РЕВОЛУЦИЈЕ (3): Лењин остаје на Црвеном тргу

На ту опасност Русе (из Доњецка) упозорава њихов најзначајнији савремени писац, новоросијски официр Захар Прилепин.

"У последњој четвртини века либерална интелигенција оштрила је своје порцеланске зубе на руској историји, дезавуишући све националне идеје - од политичких до религиозних. Све је то руском човеку дојадило. Он је уморан и љут. Он жели лепоту и веру, он стреми у висину. Та разумљива раздраженост руског човека, заједно са његовим стремљењем према идеалима и спремношћу да се због њих свађа, па чак и туче, веома успешно се може искористити у деструктивне сврхе. Ту је само потребно сачекати прави тренутак".

"Јесу ли бели и црвени патриоти у Русији толико глупи да толико година после 1991. не нађу снаге да једни другима пруже руку, него напротив, да се боре до истребљења?" - пита Прилепин. "Па зашто их онда не сукобити? Неки само то и чекају.

И Герман Садулајев више пута је говорио да верује у помирење између црвених и белих - ако они наступају заједно пред лицем опште опасности. То је могуће, као што је део беле емиграције разумео да је главни руски противник фашизам (прича се да је Иван Буњин у Паризу срео неког од совјетских генерала, устао, пружио му руку и захвалио му за Победу).

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ВЕК РЕВОЛУЦИЈЕ (4): Русија је стрепела од буне

Виктор Мараховски је спокојан: он сматра да је већина савремених Руса углавном равнодушна и према "белима" и према "црвенима". На пример, постоји филм "Колчак", где Хабенски игра Колчака. А ево сад у новом филму "Троцки" - он игра Троцког. У ствари, руски човек је такав - типични Хабенски. Наравно, и Колчак и Троцки су јарки, изразити карактери - и притом зликовци.

МАКСИМУМ МОЋИ
ОКТОБАРСКА револуција је најкрупнији догађај20. века, тим пре што су друга два, упоредива по размерама - победа у Отаџбинском рату и распад СССР-а - директно повезана са октобром 1917. Нема сумње, управо као резултат Октобарске револуције, Русија је под именом Совјетски Савез постала светска велесила, достигавши максимум моћи и утицаја у читавој својој историји.

Збиља, колико је подела на "беле" и "црвене" у данашњој Русији уопште реална? У претходних пар деценија "бели" (тако себе из неког разлога називају грађани који агитују за рехабилитацију монархистичког предреволуционарног поретка) бавили су се углавном разобличавањем седам совјетских деценија, са нагласком на репресије - и глорификацијом свих који су се у том периоду сукобљавали са совјетском државом.

Са своје стране "црвени" разобличавали су савремену Русију и њој супротстављали најбоље стране совјетског периода, управо оне које су жустро критиковали њихови "бели" опоненти.

С времена на време те две школе носталгије сусретале су се негде у коментарима и започињали медијске битке - бесне, пуне жучи и тролинга, али бесплодне. По свему судећи, баш та суштински случајна укрштања у руској јавности су створила илузију да се води некакав бескрвни грађански рат између "белих" и "црвених". У стварности, међу тим групама нема никаквог системског сукоба, зато што први ратују са историјским периодом 1917-1991, а други - са историјским периодом после 1991. Простије речено, они имају различите непријатеље.

У крајњем исходу, као што показују збивања у последњих неколико година - парче историје разобличавано "слева", које условно називамо "1991+", такође је архивирано. Постоје, наравно, и "бели", по чијем мишљењу и 2017. године траје Непокајана Совјетија, у којој нису спроведене лустрације, а потомци џелата седе у кабинетима и супротстављају се обнови исконског руског поретка.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Избеглице у Србију донеле царску Русију

Све у свему, једва да би нешто могло јаче компромитовати обе те лирске групације него што је то њихов покушај да се изнова актуелизују. Данашња Русија (њен живот, поредак, опште народно расположење...) веома је удаљена од обе варијанте "Русије коју смо изгубили". Струне гнева и непријатељства, затегнуте између 1991. и данашњег дана, у знатној мери су попуцале - не због тога што су противречја нестала, него због паметне државне политике и због превеликог временског растојања.

Другим речима - стара анегдота о томе како су "бели" протерали "црвене", па онда "црвени" "беле", а онда је дошао шумар и протерао све њих заједно, данас се чита на нов начин. У улози шумара наступа само време (то јест, за љубитеље персонализма: време Владимира Владимировича).

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Цар Николај слао Србе да спасу отаџбину



МЕТАМОРФОЗА АНТИСОВЈЕТСКЕ РЕАЛНОСТИ

ТРЕБА признати да су "црвени" заиста изгледали савременије и актуелније - не само зато што је постсовјетска (јељциновска) епоха нудила опширан материјал за оправдану критику, него и зато што су се борили са ближим, актуелнијим историјским периодом. Па ипак, савременост и актуелност - то су веома компликоване ствари. Чак и постсовјетска реалност, започета као антисовјетска, у протеклим годинама доживела је велику метаморфозу. Наравно, није постала "лева" или "совјетска" - али је успела да догура прилично далеко од злогласних "деведесетих".


Наставиће се...