И Немањићи били између чекића и наковња

ДОБРО је познато да су Немањићи најважнија српска владарска династија у средњем веку и да су српским земљама владали више од два столећа, од 1166. до 1371. године. За време њихове владавине Србија се постепено развијала и из једне вазалне локалне државе у 12. веку израсла у најјачу силу на Балканском полуострву средином 14. столећа. Премда историчари не воле упоређивања давно прошлих раздобља с временом у којем живимо, слободно се може рећи да смо у средњем веку заузимали важније место него што га данас имамо у Европи.

Ово, у разговору за “Новости”, каже наш угледни историчар проф. др Радивој Радић, напомињући да се ове године навршава осам векова откако је Стефан Немањић постао први српски “венчани краљ”. О једном од најважнијих догађаја у нашој историји, са колегом Синишом Мишићем написао је књигу “Србија 1217. - настанак краљевине”.

* Да ли је Стефан Немања заиста кључна личност наше историје?

- Када се говори о месту Стефана Немање у нашој историји, најпре треба нагласити да су на путу стицања независности и међународног признања Србије велики допринос дали и велики жупани који су владали пре Немање. Међутим, управо је Немањи пошло за руком да сва дотадашња политичка и државотворна достигнућа уобличи и доведе до тога да се обезбеди признање у оквирима пространог византијског света и на тај начин заокружи напоре читавог низа генерација српских владара. Он је прошао дуг пут, од византијског заробљеника кога је Манојло I Комнин довео у Цариград да буде део царевог тријумфа 1172, па до тога да се његов син Стефан Немањић ожени византијском принцезом и као први странац добије достојанство севастократора, другу по рангу византијску дворску титулу. Због тога Стефан Немања с разлогом може да понесе назив “отац отаџбине”.

* Како би изгледала Србија данас, без Стефана и Растка Немањића? Да ли би Срби били ово што јесу без онога што су они урадили?

- Није лако одговорити на та питања, јер неминовно долазимо на клизав терен несигурних претпоставки и домишљања. Остала је чињеница да су браћа Стефан и Растко Немањић веома спретно и промишљено водили српску државу. Стицањем краљевске круне 1217, Србија се уздигла у хијерархијском поретку оновремених држава. Када је средњи век у питању - епоха којој су били својствени известан конзервативизам и строго уважавање међународног хијерархијског поретка, то је значило да је српска краљевина заузела знатно више место него што га је претходно имала држава на челу с великим жупанима.

* Шта се догађало у деценијама које су следиле?

- Ојачала је централна власт, дошло је до привредног и културног успона. Довољно је само навести познату чињеницу на којој с разлогом истрајавају историчари уметности: шездесетих година 13. века најбоље сликарство у оновременој Европи било је у Сопоћанима, задужбини краља Уроша Првог. Подсећања ради, треба нагласити чињеницу да се оновремена српска држава, грубо узевши, простирала од Ниша до Јадранског мора. Те ће границе још више размакнути најпре краљ Милутин, а затим и његов унук Стефан Душан, тако да се српска држава око 1350. године простирала од Дунава до Пелопонеза и излазила на три мора: Егејско, Јонско и Јадранско.

* Од Немањића је остао и мит о Светом Сави као човеку који је формирао српску нацију... Колико се та слика подудара са оним што се дешавало у стварности?

- Могуће је да су наши проучаваоци средњег века помало пристрасни када је у питању личност Светог Саве. Зато ћу навести оцену једног западноевропског истраживача, сер Димитрија Оболенског, дугогодишњег професора балканске и руске историје на Универзитету у Оксфорду. Као изванредан познавалац живота и дела Светог Саве, о првом српском архиепископу записао је следеће: “Историчар који покушава да напише биографију те славне личности српске средњовековне историје може се с правом уплашити при помисли на широк спектар Савиних делатности. Обесхрабриће га многобројни видови у којима се он појављује: управник једне области, затим калуђер на Светој Гори, па онда архиепскоп, дипломата коме је краљ, његов брат, поверавао деликатне задатке, оснивач неколико манастира и организатор њиховог духовног живота и дисциплине, законодавац у области канонског права, први поглавар српске аутокефалне цркве, путник који је обишао сва места ходочашћа у источном Средоземљу, први прави писац своје земље...” Мислим да овој оцени није потребно ништа додати.

* Да ли би данас политичари могли да “прекопирају” неки државнички потез Стефана Првовенчаног?

- Њега није обесхрабрило то што је папска курија први пут одбила његово тражење краљевске круне. Он је чекао две деценије и онда, у унеколико измењеним околностима, постигао тај давно зацртани циљ. Стефан Немањић се добро снашао и после великог потреса и пометње које је изазвало крсташко освајање Цариграда и рушење Византијског царства 1204. године. Тај спектакуларни догађај у потпуности је изменио геополитичку ситуацију у југоисточној Европи и довео до измењеног распореда снага, како на Балканском полуострву, тако и на тлу Мале Азије и, уопште, источног Средоземља.

* Какав је био положај Србије?

- Осетљивост положаја у коме се тада нашла Србија захтевао је преиспитивање њене спољне политике, промишљену процену све сложенијих међународних односа и знатну дипломатску вештину. Показало се да је велики жупан Стефан Немањић као државник дорастао ситуацији, а имао је и веома драгоцену подршку млађег брата Растка. То заједничко деловање било је неопходно да би се одолело великим искушењима на која је српска држава била стављена у другој деценији 13. столећа. Политика Стефана Немањића је на особен начин показала како се државни интереси прилагођавају широј геополитичкој ситуацији.

* Поједини албански историчари тврде да су Немањићи њихово племе Нимани?

- То су потпуно бесмислене теорије које немају никакве везе са историјском истином. Група наших најугледнијих стручњака, академика и научника светског гласа је пре тридесетак година јасно показала да на територији бивше СФРЈ, што значи и на Косову, до краја средњег века уопште није било Албанаца.

* Али ни ми нисмо имуни на такве појаве...

- У нашој средини већ поодавно је почео да превладава један сасвим погрешан друштвени однос према историји као нечему што је само по себи “лако разумљиво”, што не захтева некаква посебна знања, чему је свако вичан. Такво уверење је произвело поплаву “историјских” књига чији су аутори убеђени да коначно доносе праву истину, колосалне, коперниканске и епохалне закључке. Суштинске слабости оваквих “дела” су упадљиво непознавање унутрашње критике извора, довођење у исту раван извора који су савремени догађајима о којима је реч и оних који су настали више векова касније, очигледно и потпуно непознавање старих језика... Талас псеудоисторије који је запљуснуо нашу средину никако не треба потцењивати, јер нам је већ нанео велику штету. Међутим, не треба га ни прецењивати. Ја га видим као део овдашњег “новог фолклора”, раме уз раме с ријалити програмима, турбо-фолком и видовњацима.