У ИСТОРИЈИ Срба 19. века нема свестраније личности од Атанасија Николића (1803-1882), рођеног у Бачком Брестовцу код Оџака, који је био ренесансни човек супериорних знања и небројених друштвених ангажовања. Био је, између осталог, први ректор Лицеја у Крагујевцу (претече Универзитета у Србији), а са Јованом Стеријом Поповићем оснивач Друштва српске словесности (потоње САНУ) и Народне библиотеке.

Први је школовани инжењер у Србији, писац првих српских уџбеника из математике, пројектант прве железничке трасе у Србији и градитељ модерних друмова и брана и насипа на рекама. Заслужан је за ливење првог топа у Србији и за покретање тополивнице у Крагујевцу и радионице за муницију у Београду. Оснивач је прве пољопривредне школе у Србији и покретач прве текстилне фабрике за војне потребе. Саставио је први полицијски законик и технички речник у Србији.

На његов предлог је 1840. године установљен Савиндан као школска слава. Био је учитељ цртања и геодета, писао је драме, глумио, и са Стеријом основао чувени Театар на Ђумруку. Учествовао је и у више поверљивих дипломатских мисија, као и у тајном превожењу пушака из Русије у Србију, достојном акционих филмова.

У Бачком Брестовцу ломила су се копља око тога хоће ли млади Атанасије по жељи оца Николе бити занатлија, или ће послушати мајку Марију да “иде на науке”. После завршене основне школе у Сомбору, похађао је гимназију у Сремским Карловцима и Новом Саду, а потом студирао филозофију у Ђеру, у Мађарској. Звање правника које се добијало по завршетку студија није га занимало, па је одлучио да образовање настави у Артиљеријској школи у Бечу.

* Поуке за земљоделце у првом пољопривредном листу

- Од овога времена осетих ја чежњу за математиком и земљомеријем. И чињаше ми се да кад би умео земљу мерити и карте сачињавати, да бих био најсрећнији човек на свету - записао је Атанасије у својој аутобиографији, названој “Биографија верно својом руком написана”.

Како у војној служби нису напредовали најбољи, већ они са добрим пореклом и везама, Атанасије је напустио и Беч и 1824. прешао да живи у Новом Саду, где је отворио приватну школу цртања, прву уметничку школу у Срба. Међутим, римокатоличка општина протестовала је што један православац учи католичку децу, па му је одузето право да буде јавни учитељ.

* Чувени Театар на Ђумруку, прво позориште у Срба

- Злоба ме натера да постанем инџиниром - описао је Николић како је после тога стекао диплому инжењера земљомерника (геодете) у Пешти.

У Мункачу, у Мађарској, где је радио као инжењер, добија 1839. године позив из Попечитељства просвете да буде професор математике у Лицеуму Књажевства Сербије у Крагујевцу. Нови професор, који је постављен и за ректора Лицеја, доноси са собом и први српски уџбеник из алгебре, а ђаке на почетку школске године поздравља са: “Стој! Стој! Стој! Јер место на којем стојиш свето је”.

* Зграда Лицеја у Крагујевцу

- Мој поступак са Србчадима беше патријархалан и очински. Ја сам настојавао да сваку погрешку младићу приметим, па ову без опомене, без савета, а доста пута и без казни, нисам оставио - записао је ректор, који је израдио и печат Лицеја и увео звоно за почетак и крај часова.

Амбициозни педагог је 1853. основао Земљоделску (пољопривредну) школу у Топчидеру, где је створио огледно имање, на којем су се ученици, бирани из свих срезова у Србији, оспособљавали и “за плуг и за пушку”. Најбољи ђаци су, као награде, носили кући бика, прасе енглеског соја, оруђе за калемљење воћака, семе детелине...

Са циљем да што више људи добије “земљоделска” знања, Николић је од 1844. до 1847. године уређивао пољопривредни “Чича Срећков лист”. Нарочито се залагао за производњу свиле, а пошто су свиленим бубама неопходни дудови, по његовом налогу је у пожаревачком крају посађено 60.000 стабала овог дрвећа. У Топчидеру, где је направио парк, поред дудова је посадио и воћке донете из Пеште и Беча.



У УЛОЗИ КРАЉА ВУКАШИНА

АТАНАСИЈЕ Николић је написао и на сцену поставио више драмских комада из националне историје, од којих је најдуже приказивано “Зидање Раванице”. У првом београдском сталном позоришту, у магази на Ђумруку, глумачки ансамбл чинили су дилетанти, млади чиновници и “женскиње”, а међу актерима је био и сам Атанасије, који се у две представе појавио у улози краља Вукашина.

* Заслужан за утемељење Народне библиотеке Србије

УПОСЛИО ЗАТВОРЕНИКЕ

НИКОЛИЋ је 1841. године именован за начелника полицајно-економичког одељења при Попечитељству внутрењи дела, као човек од поверења Илије Гарашанина. Један од његових пројеката био је да упосли затворенике, који су дотад кажњеничке дане проводили беспослени. Он их је најпре упослио на малом имању испред Министарства финансија, а потом на Топчидеру, где су радили на пољопривредном добру и у фабрици за израду војних ћебади и сандука за муницију.

* Бачки Брестовац, родно село Атанасија Николића


ПУШКЕ ЗА КНЕЗА МИХАИЛА

ПО доласку на власт кнеза Михаила Обреновића, после инцидента на Чукур-чесми, Атанасије је добио задатак да тајно допреми пушке из Русије. Од почетка децембра 1862. године до краја јануара 1863. донео је преко Румуније у Србију 39.200 пушака.