НОВОСАДСКИ адвокат др Игњат Павлас (1887-1942) припада плејади оних историјских личности које су животом и делом обележиле једну епоху, али им се друштво, нажалост, није довољно одужило. Остао је скрајнут, неправедно потиснут и заборављен.

Осим покојег написа у појединим књигама и публикацијама, или спорадичног медијског помињања у време обележавања годишњица Новосадске рације, фашистичког погрома у Другом светском рату, у којем је настрадао заједно са супругом Олгом и хиљадама других суграђана, Новосађане на Павласа подсећа само једна улица, додуше у центру града, која је не тако давно добила његово име.

- Сваки град има великане који обележе једну епоху његовог развоја. Сваки цивилизовани град чврсто се држи успомене и баштине својих великана, не заборављајући њихова велика дела. У Новом Саду, осим једне улице која је једино обележје по којем грађани знају да је постојао неко по имену Игњат Павлас, не постоји ништа друго, а понајмање одговарајућа спомен-плоча, или биста, чак ни у Железничкој улици, где је својевремено живео овај национални добротвор и један од највећих патриота у Бачкој, али и на Балкану.

Ове речи Александра Вељића, историчара млађе генерације и аутора књиге “Истина о Новосадској рацији”, изнова нас подсећају на тог великог човека и опомињу, али и упућују на то да нове генерације постепено могу да се, колико-толико, ипак одуже Павласу и тако исправе грешке претходника.

А ко је био Павлас и шта је све чинио на добробит друштва? Његова личност, многобројне делатности и активности којима се бавио, поготову од краја Првог светског рата и у међуратном раздобљу, сигурно да завређују простор “подебеле” књиге. Али како је забележио Вељић, такво дело, које би било посвећено само тој свестраној али надасве скромној особи, не може да се нађе у нашим библиотекама.

У одредници “Енциклопедије Новог Сада” наводи се да је Павлас био културни и национални посленик, старешина Сокола, планинар. Бавио се политиком, али и спортом, посебно страсно веслањем. Рођен је у славонском месту Доњем Михољцу, а још од детињства живео је у Новом Саду, где је завршио Српску православну велику гимназију. Права је студиро у Загребу и Будимпешти, где је стекао докторат, а две године уочи Великог рата, у Новом Саду је отворио адвокатску канцеларију коју је водио све до фашистичке окупације 1941.

Игњат Павлас (1887-1942)

Његова канцеларија била је и стециште Српског народног одбора у данима непосредно уочи ослобођења и уласка српске војске у Нови Сад 9. новембра 1918.

У тим судбоносним данима за будућност Срба и осталих народа у Војводини, према оценама историчара, немерљив допринос укупном друштвеном расплету бурних догађања дао је угледни српски првак др Павлас, велики родољуб и хуманиста. Остало је записано да је, као потпредседник Српског народног одбора, саопштио команданту немачких трупа да без плена напусте град, а потом се са делегацијом пробио до Београда да би од Врховне команде затражио да српска војска што пре уђе у Нови Сад. Заједно са Јашом Томићем, председником Одбора, са балкона Матице српске је, у име грађана Новог Сада, пожелео добродошлицу ослободилачкој српској војсци, а већ 25. новембра председавао је Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, на којој је данашња Војводина присаједињена Краљевини Србији. Првог децембра створена је Краљевина СХС.

Кућа Павласових у Железничкој улици, у Новом Саду

У политичком животу новонастале државе није активније учествовао, а забележено је да је последњи политички, патриотски говор одржао крајем марта 1941. године, када је у Новом Саду подржао чланове Соколског друштва који су демонстрирали против Тројног пакта. Све то му, непуну годину касније, нису опростили мађарски фашисти. Зликовци су Павласа и његову животну сапутницу свирепо ликвидирали 23. јануара 1942. и њихова тела, са хиљадама других, бацили под лед Дунава.

То је само детаљ из историје, а садашњој и будућим генерацијама остаје обавеза да продубе и на прави начин негују сећање на великана наше прошлости.

Табла с називом улице

ПАВЛАСОВ ЧОТ НА ФРУШКОЈ ГОРИ

БИО је један од оснивача Планинарског друштва “Фрушка гора”, данашњег “Железничара”. Под Павласовим руковођењем је на Фрушкој гори обележено више од 300 километара стаза. Свом некадашњем председнику новосадски планинари су се одужили тако што су други фрушкогорски врх по висини (531 м) назвали Павласов чот. Уз помоћ Адвокатске коморе Војводине и Беочинске фабрике цемента, на том месту, на путу ка Бранковцу, 2000. године подигнуто је спомен-обележје, према нацрту планинара Ота Јана.