У нетакнутој природи, далеко од људи, Стапарска градина уздиже се над пољем. Наспрам ње, високо у каменој литици, налази се пећина Мегара. По средини, водопадима са запада дотиче истоимена најчистија притока Ђетиње. Све то заједно гради један скоро затворени круг у дну кланца, наткривен маглом и небом: то је место на ком три миленијума пре нове ере почиње историја града, ту су у вековима пре Христа Аутаријати, друга балканска племена, а касније и романизовани староседеоци оставили трагове цивилизације - 17 векова старије од првог писаног помена Ужица.

Стапарска градина била је дом Илирима - Аутаријатима. Ужичко подручје било је гранична зона са Трибалима, које ће покорити. На крају свог дугог трајања, верује се да су подлегли најсуровијим од свих освајача, Келтима Скордисцима. Од изгубљеног језика којим су Аутаријати говорили, наука је доказала, данас нам је остало тек име планине Таре и истоимене реке.

Верује се да су место Аутаријата у ужичком крају заузели Скордисци и да њиховој заоставштини припада натпис на једном каменом споменику из околине града MVNICIPIUM CAP (Municipium Kapedunum). То извеснијом чини претпоставку да су на овом простору боравили, граничећи се са Илирима - Партинима. Није, међутим, познато да ли су се Скордисци усталили на простору Стапара и данашњег Ужица.

- Засигурно знамо да је најмање 3.000 година пре нове ере на овом месту било значајно насеље. Откривени су остаци преисторијске насеобине која је трајала од млађег неолита, преко касних фаза бронзаног доба и халштатског периода. Поред насеља откривени су равна некропола, гробље из бронзаног доба, а затим и оно средњовековно. Зато знамо да је Стапарска градина претходила ужичком граду - каже мр Љиљана Мандић, саветник у ужичком Народном музеју. - Једина до сада обављена археолошка истраживања, од 1956. до 1958. године, спровели су археолози Александра Јуришић и Михајло Зотовић са сарадницима.

Пола века касније, 2008. године, изложбом материјалних остатака људске прошлости на Стапарској градини, чудесну, недовољно истражену историју, која претходи Ужицу, на нови начин осветлио је музејски саветник Милоје Мандић.

- На прагу Ужица, човек је са лова и риболова прешао на земљорадњу, ту су шамани испред пећине Мегаре призивали благодет, виле нагоркиње и бродарице... - записао је Мандић.

РЕКОНСТРУКЦИЈА КУЋА - КОНКУРИСАЛИ смо пројектом за даља истраживања и реконструкцију Стапарске градине, али прошле године нисмо добили новац. Верујемо да ће се то 2017. ипак догодити и да ће владајуће структуре препознати значај овог посла не само за Ужице, већ и за целу Србију - каже Љиљана Мандић из ужичког Народног музеја.
- Желимо да реконструишемо куће из неолита и млађег бронзаног доба. Тако бисмо оживели насеље у ком су се људи бавили израдом предмета од камена и кости старим техникама.

Истражујући овај локалитет, Мандић се осврнуо на најинтригантнија питања о Капедунуму, претечи Ужица - да ли се Капедунум налазио баш у Стапарима? Да ли је то наговештај о новој популацији која се наслојила на Аутаријате који су овде обитавали?

Током кратких и јединих до сада истраживања, спроведених само на малом делу Градине, пронађене су четири неолитске куће зидане лепом, кољем и прућем, једна камена кућа из раног бронзаног доба, остаци неолитских пећи потковичастог облика, посуђе и употребни предмети од камена и кости, неолитске фигурине - као садржаји духовне културе.

У насељу је откривен и депо жита, сачуваног са пшеницом пореклом из средње Азије.

Овдашњи човек Драган Крстонијевић, тада железничар у пензији, пре више од пола века, 'одећи за овцама, пронашао је под добро сачуваним средњовековним зидинама, и музеју предао гвоздену столицу насталу између 4. и 6. века нове ере украшену сребрним орнаментима тауширањем (уметањем мекшег, племенитијег метала у тврђи). Нашао је и мангал (гвоздену решетку за пећ, роштиљ), ватраљ, жарач, срп, култни савијени једносекли мач такође украшен тауширањем, бакарни суд са дршком украшен стилизованим грифоном (источњачко митско чудовиште), са маском сатира (шумски демони, полуљуди - полуживотиње) као копчом...

- Од преисторије, Стапарска градина је имала велики значај. Имала га је и у касноантичком и у рановизантијском периоду, заједно са пећином Мегаром наспрам ње која је била светилиште, а у палеолиту и станиште. То би даља истраживања сасвим извесно потврдила - објашњава Љиљана Мандић из ужичког Народног музеја, истичући да већ постоји пројекат који укључује и реконструкцију неколико објеката.

Остаци зидина на Стапарској градини

Ту под пећином срећемо Владимира Млађеновића (32), из Стапара, који добро познаје Стапарску градину и Мегару, а многобројни хектари око вредног налазишта припадају његовој породици и фамилији.

- Улазио сам неколико пута у пећину. Може се ићи неких 150 метара унутра. Једном је пас одјурио у Мегару за лисицом, а изашли су на површину километрима даље, у другом засеоку, у Плакаловићима - објашњава Владимир. - Све око Градине је нетакнуто, пуно је срна, дивљих свиња, јазаваца и лисица, а верујем да је жеља свих да се природа потпуно сачува.

Љиљана Мандић и столица нађена на Градини

ПИСАНИ ТРАГ ИЗ 1329.

СА подручја Стапарске градине одлази се увек као из магле која не открива довољно. Зна се, ипак, да је тајна историја насеља које претходи Ужицу богата. Трајала је најмање од 3000. године пре наше ере, у континуитету. О њој Ужичани не знају скоро ништа, јер она познатија историја града почиње много касније, тек 9. октобра 1329. године: тог дана је, према једној дубровачкој задужници, извесна Мила, "жена Склавка из Ужица", приложила четири перпера и осам гроша на име судског поступка. Оставила је тако први писани траг у коме се помиње данашње име највећег града западне Србије.