ВЕСТ је била кратка, готово неприметна, у хроници само једних дневних београдских новина, 15. јуна 2009. године. Читамо ту вест: "Голф у пуној брзини покосио је младића који је тек закорачио на пешачки прелаз у Улици Милентија Поповића". У овој вести није било ни имена жртве, ни онога који је том, пуном брзином угасио један млади живот. Име младића у реаговању на вест саопштили су његови пријатељи: "То је наш Данило Вукмировић". У потпису "За тобом жали твоја Банија".

Од тада, ни слова. Ни речи. Безуспешно прелиставамо документацију... Ништа, као да је живот Данила Вукмировића (31) трајао колико и ударац у пуној брзини бахатог возача.

А онда се, пре неколико дана, догодила једна дивна и дирљива свечаност. Прогнани Банијци, писци, промовисали су на Новом Београду своје стваралаштво. Међу њима је био и Данилов отац Чедо Вукмировић. На подијум, пред препуном салом општине Нови Београд, мирно је, у инвалидским колицима, чекао ред да представи свој дуго, дуго писани игроказ "Позоришни зец".

Игроказ у стиху, коме претходи посвета: Данилу.

То је био наш путоказ до Вукмировића на адреси једне улице на београдској Бежанији. Питамо се - који су то путеви који човека доведу у крај који се тако зове, а који је на неки судбински начин повезан и с његовом судбином.

ДЕЦА СУ ЦВЕТОВИ Чедо нам говори један свој стих: "Боли нас глава, што растемо као трава". Каже деца нису трава, они су цветови. А цветове треба неговати. Сваког тренутка, стално. И кад стасају и крену својим путем треба да им кажемо и покажемо да родитељска рука не губи топлину. "Рука, као лука и када је срећа и када је мука".

Врата је отворила Рада, Данилова мајка, Чедина супруга. Иза ње, у дневном боравку, у колицима је седео Чедо.

- Не устручавајте се - звучало је као да смо управо у кући обичних прича. На лицима наших домаћина нема оних трагова које откривају људе које је задесила велика несрећа. Трагова који вас блокирају, коче разговор... А велика је несрећа задесила Чеду и Раду. Некако се гомилала. Све је почело са ратом. Рада тужилац, Чедо инспектор у Сиску, угледни и успешни млади људи напуштају све. Рада са Данилом бежи за Београд, он са својим Банијцима остаје да брани Крајину. Рањен је у јуну 1992. године. У кичму. Болнички дани у Бањалуци, потом у Београду. Лекари кажу више неће ходати.

- Помирио сам се са тиме, у тренутку, преломио - говори нам. - Лакше ће бити Данилу, лакше Ради...

Без дома, без завичаја, у инвалидским колицима ... али Чедо Вукмировић је још увек имао све. Храбри га породица, жив је и има за шта живети. Данило, десна рука. Ослонац. Млад, пун енергије, духовит, предузимљив... ширио је око себе ону искричаву радост својствену младим људима. Са њим се кућа смејала и живела.

ПРИЈАТЕЉИ СУ БЛАГО Чедо Вукмировић каже нам да игроказ - његова посвета Данилу - можда не би никада стао међу корице књиге да није било Чединих земљака и пријатеља Милоша Кордића и Милоша Бајића ("пријатељи су благо"). Они су га охрабрили да објави игроказ. Потписао га је издавач - Завичајно удружење Крајишника "Никола Тесла", Пландиште.

А онда је далеко од рата, у Београду, Чедо изгубио све. Сина. Једино дете. Изгубио због нечије бахатости.

У кући Вукмировића, на комоди, Данилове фотографије. Фотографије за читав албум. Готово је опипљив бол с којим живи ово двоје људи, а тешка тишина која их окружује. Очигледно је да се устручавају да деле бол, да причају о трагедији.

- Немојте, молим вас, да фотографишете. Шта то другим људима значи... - моли нас Рада уз сузе...

- Ни Данило то не би желео. Знамо ми то - Говори Чедо, свако мало притишћући руком груди. - Наш син живи са нама. Ми с њим разговарамо. Какав је био? Такав, као што је сваком родитељу дете. Ми живимо мером живота нашег сина, тако да га наша љубав и успомена на њега не унизе тугом. Ниједном сузом. Он је заслужио да се трудимо да све делује лепше од наших живота. Тешко је у то проникнути споља. Тешко, јер неког снажно волиш, имаш га, па одједном немаш...

Достојанствено носе свој бол ово двоје људи, очигледно везани снажном љубављу. Величина те љубави бол и неправду покушава да потискује у сваком тренутку и на сваком месту.

Не жели Чедо Вукмировић да говори о томе кроз шта су његова супруга и он прошли док се судски спор годинама вукао. С каквим су се све онељуђеним лицима сударали. И како су на крају примили вест да је убица њиховог сина ослобођен. Да нико није крив што Данила више нема. Што је закорачио на улицу, што је у пуној брзини на њега ударено, што је прекинута његова младост, што су Вукмировићи остали без јединог детета... Неправду су закопали у своја срца, нису допустили да их обузме и разнесе. Напротив, она их је усправила. Стрпљивост и доброта их је тако одржала и држи у животу.

- Увређени неправдом не смеју да допусте себи да их она обузме - каже нам Чедо. Мада је тешко издржати. Морао је да преломи да туга не постане малодушност. Одабрао је да се брани лепотом и невиношћу. Да нађе неки свет у коме нема толико бола. Стиховима се вратио у детињство, своје и Данилово. Ушао је његов "Позоришни зец" у шуму изгубљеног завичаја, међу зверке, окретне, мудре, снажне, лукаве... заигране у вечитој борби добра и зла. Заиграле су риме, отворила се врата за шумска чудеса, уточиште за трагедију. Благо и корисно.

- Заиста, нека сећања из детињства тако дуго трају. И упорно трају у нама, помажу нам да ублажи стварност која боли - говори Чедо. - Можда неко мисли да је дечја поезија лагани жанр, али то су само површни утисци и пролазна расположења. То су читави мали, велики светови који живе у нама, чекају своје јутро и у највећим људским трагедијама.

Са промоције у Новом Београду

Мало-мало па Чедо Вукмировић поново шаком притишће груди.

- Је ли лакше? - питамо.

- Јесте - одговара са духовном снагом отац који чува успомену на сина. Који је узео за руку дете и са њим ушао у завичајни гај да ходају стазама безвременим.