Веснин повратак у небеске висине

СТЈУАРДЕСА Весна Вуловић, која је 1972. године преживела пад авиона "Јата" са висине од 10.000 метара, заувек се "преселила" у небеске висине. Преминула је у петак у свом стану у Улици деспота Стефана у Београду у 67. години.

Вест о смрти легендарне Весне Вуловић није само потресла Дорћол и комшије већ и шире. Она је била прва информација и у многим светским медијима, а нарочито у Чешкој где Весну сматрају херојем.

- Била је позната целом свету, али не и довољно поштована, нарочито међу својима. Веома интелигентна. Имала је пуно пријатеља. Много је волела животиње. Јединствена особа која је успела да преживи тако страшну хаварију као што је пад авиона. Једна од ретких која се уписала у Гинисову књигу. Ипак, одбили су да јој доделе националну пензију. Живела је тешко од скромне пензије, али никада се није жалила - потресена после сазнања о смрти пријатељице и комшинице говори Силвија Мирковић, професор у пензији Стоматолошког факултета Београдског универзитета.

Са Весном смо пре четири године направили велики интервју у њеном стану у Београду. Било је то тачно 40 година од дана који је двадесетдвогодишњој стјуардеси донео небеску несрећу. Преполовљени труп авиона био је њено уточиште када се на територији тадашње Чехословачке, изнад града Српске Каменице, после експлозије бомбе авион срушио.

Од тог кобног јануара њена несрећа била је синоним "како преживети немогуће". Гинисов рекордер, била је особа која је преживела пад са те висине без падобрана.

Тада је тек осам месеци радила као стјуардеса у "Јату", а грешком је отишла за Копенхаген уместо колегинице са истим именом.

Разговарали смо тада са Весном у њеном скромном стану. Прво нам је показала икону Светог Саве, кога је сваког 27. јануара прослављала као свога спаситеља. Док је склањала две мачке од непознатих гостију присећала се како је све то било. А кад смо дошли није хтела да се слика за новине, већ да причамо без фото-репортера. На нашу молбу да, ипак, овековечимо сусрет тешко је пристала и само додала:

- Само да оперем косу, а онда сликајте.

По ко зна који пут премотавала нам је филм од пре четири деценије и са уздахом нам је казала:

- Тек осам месеци радила сам као стјуардеса, била сам срећна јер никад до тада нисам видела Копенхаген.

Тада јој се чинило да је тог дана у хотелу у Копенхагену све мирисало на несрећу. Од посаде авиона, пилота Лудвига Раздриха, стјуарда Галета Димитријевића и сјуардесе Бобане Гаврановић била је одвојена дугачким ходником. Свако је имао своју собу. Колега Димитријевић је дан пред повратак куповао својој супрузи бунду и повео Весну да је проба.

* Ни лекари нису могли да верују да је наша стјуардеса преживела

- Памтим доручак са Ратком Михићем, који је нон-стоп причао о свом сину и ћерки као да нико други нема децу. Као да је осећао да их више никад неће видети.

После кобног лета имала је фрактуру лобање, обе сломљене ноге, три сломљена пршљена и као последицу привремену парализу од струка надоле. Успела је да прохода неколико месеци после операције.

- Све је било јако болно. Али, веровала сам да ћу устати. Само сам чекала када ће доктор доћи и рећи: "Е, хајде ти сада да идеш, Вуловићева."

Од онда све до сада, Весна Вуловоћ се борила да у животу стане на ноге. Пензионисана 1991. године примала је пензију од 30.000 динара. Када би измирила све своје режије, Весна се није жалила. Али, живот тако намести да је он, ипак, највећи режисер.

* Опоравак у болници у тадашњој Чехословачкој

КОМШИЈЕ СУ БРИНУЛЕ...

Комшије су посумњале да се Весни нешто догодило јер су испред улазних врата неколико дана стајали расути леци, а додатно су страх од најгорег подгрејали позиви и куцање на врата на која није одговарала.

- Недавно је имала проблем са прокишњавањем од комшија изнад ње. Девојке које станују у том стану изнад су, у међувремену, звале мајстора који је отклонио квар, па су покушале да с њом контактирају како би виделе да ли вода још цури - прича Силвија Мирковић. - Међутим, она се није јављала. Обратиле су се мени, а потом смо позвали и њеног брата. Он је обавестио полицију.