Учитељ због ђака по врлетима снима ретке животиње

УЧИТЕЉ и истраживач Владимир Манић из нишке Основне школе "Свети Сава" ове године слави четврт века дружења са старопланинским пастирима, орловима и олујама. Овај ентузијаста сам изводи научно-истраживачке подухвате за какве светске телевизије ангажују многобројне екипе с најскупљом опремом.

Чланови жирија међународних конкурса на којима је Манић освојио многобројне награде запрепасте се кад чују да је он самофинансирајући истраживач. Новац за подвиге којима је задужио српску науку он узима од своје учитељске плате. Нема ни обичан, а камоли теренски ауто. Опрему за снимање, пресвлаку и храну за вишедневни боравак у дивљини, тешку и до 20 килограма, носи у ранцу с којим се вере и маршира и по 30 километара дневно беспућима Старе планине.

Учитељ Влада сретао се са вуковима, дивљим вепровима, поскоцима, али ниједна опасност га није довољно уплашила да одустане од истраживања. Каже да му снагу даје подршка породице и ђака, који имају привилегију да их учитељ прво предавањима и филмом а затим и на излетима уводи у чудесни свет Старе планине. Често на екскурзије води и родитеље који се слабије сналазе у природи од деце које је сам обучио. Манић је вишеструко задужио српску науку. Етнологији је допринео филмом "Висок" у коме је сажет 15-годишњи рад снимања живота последњих пастира на Старој планини.

- Нажалост, данас више од половине мојих глумаца, људи и села, више нема - тужно констатује Манић. - Старопланинци и њихова стада неумитно нестају. А са њима и многе животиње, које су живеле с њима у симбиози. Цивилизација такође узима данак. Ендемска биљка старопланински звончић истребљена је током изградње туристичког комплекса.

Учитељ Влада упознао је науку с неколико биљних врста за које се није знало да постоје. Открио је и низ потпуно непознатих водопада: Пиљски, Копренски, Тупавицу, Бигар, Чунгуљски скок, Калуђерски скок. Они нису уцртани у географске карте, иако су највиши у Србији: Копренски је рекордер са 103 метра висине, а следи га Пиљски са 65 метара.

- Уочио сам велики проблем наше науке, да нам истраживачи седе у канцеларијама уместо да истражују на терену - каже Манић.

- Срећом, имао сам прилику да упознам праве научнике какви су географ проф. др Јован Ћирић, ботаничар проф. др Јован Златковић и наш највећи орнитолог др Братислав Грубач. Од њих сам добио неизмерну помоћ.

Пример Манићеве научне радозналости и упорности је филм "Кликтај дивљине" о старопланинском риђем мишару.

- Реч је о изузетно реткој птици грабљивици, која је готово истребљена у Европи и за коју се није знало да живи у Србији - каже Манић.

* Владимир Манић се дуго дружи са птицама, пастирима...

- Првог риђег мишара снимио сам задивљен његовом лепотом, али нисам знао о којој је птици реч. Препознао га је др Грубач и буквално скочио са столице од среће. Дуго сам трагао за гнездом и неколико година снимао живот риђег мишара. Проблем је настао кад је тај уникатни материјал требало преточити у филм.

Природњак се сударио с бирократским прописима према којима птице не би смеле ни да се гледају а камоли снимају без дозволе надлежне институције. Само што бирократе нису баш знале која је то институција. Уследила је шетња између министарства, агенција и завода.

* Сам финансира научно-истраживачке подухвате

- Срећом, Биолошки факултет је стао иза мене, али и поред њихове помоћи било је потребно више од годину дана да завршимо процедуру којом ми је одобрено да снимам птицу коју сам открио на планини за коју бирократе нису знале где се уопште налази. На крају је "Кликтај дивљине" ипак дошао пред децу - каже Манић.

Основна школа "Свети Сава" у Нишу данас једина у Србији има секцију младих природњака, фотографа и сниматеља, који годишње сниме најмање један документарни филм и приреде велику изложбу.

ПЛАНИНСКЕ МЕРДЕВИНЕ

НАЈВЕЋА опасност коју је преживео у планини био је пад с мердевина, с осмехом каже Манић:

- Желео сам да снимим птиће у гнезду и склепао сам мердевине високе око шест метара. Попео сам се и кадар је био сјајан, али кратак. Мердевине су клизнуле и сручио сам се, а оне и камера преко мене. Срећом, жбун је ублажио пад, а преживела је и камера.

ОГЛУВЕО ОД ГРМЉАВИНЕ

НАЈОПАСНИЈЕ у планини је да се нађете на пашњацима током олује, каже Владимир Манић.

- Гром удара у највиши објекат, а то је у овом случају човек. Зато кад почне грмљавина, покријем се кабаницом и згурим на тлу док не прође. Тај доживљај се не може описати речима. Једном приликом сам недељу дана био потпуно глув од грмљавине.

* Забрањено преузимање фотографија без сагласности редакције "Вечерњих Новости"