СВЕ што је некада у Власотинцу, Лесковцу, Београду и у многим другим градовима Краљевине Југославије било мумџијско сада користе неки други људи или је та имовина у међувремену пропала. Као сведочанство о једној од најимућнијих српских породица између два рата остао је само споменик Кости Илићу Мумџији, једном од оснивача прве српске фабрике штофа. Богатство које је овај трговац и занатлија заметнуо ширила су и умножавала петорица његових синова, а највише најмлађи међу њима, Влада Илић. После Другог светског рата остао је без свега што је створио, али му је мандат на челу престонице омогућио да не буде заборављен и да се о њему после много деценија говори као о првом модерном градоначелнику Београда.

Власотинчанин Влада Илић је био човек који је трамвајском линијом спојио Београд са Земуном. Завршио је и Панчевачки мост и тако повезао престоницу са Банатом. Покренуо је пројекте о којима су Београђани деценијама само причали, попут изградње Старог сајмишта и Храма Светог Саве. Саградио је Звечанску и десетак већих здравствених установа чије се зграде и данас користе. Град се убрзаним темпом ширио, а Влада је подизао десетине нових школа и вртића. Започео је насипање Новог Београда како би престоници омогућио да се шири и на другу обалу Саве, а на својој земљи, поклонивши и прве животиње, отворио је Зоолошки врт.

- Принцип му је био да је за све ради даје највише личног новца, али је и од других богатих људи тражио да се укључе. Вероватно најбогатијeм Србину тога времена изазов је био да као први човек Београда стигне Загреб, у чему је успео, иако у том граду и у Љубљани нису благонаклоно реаговали на реформе које је спровео - истиче Саша Станковић, професор књижевности у власотиначкој гимназији.

Станковић се још као дете дивио Мумџијином споменику, раду познатог београдског каменоресца Ђованија Бертота, на власотиначком гробљу, али је тек пре девет година схватио да је на њему лик Владиног оца. Тада је и започео истраживање о свом предузимљивом суграђанину и све што је сазнао ставио је у књигу коју објављује уз подршку власотиначке локалне самoуправе. Влада Илић је постао председник београдске општине у јануару 1935. и на том месту је провео непуних пет година.

- Његовом избору претходиле су честе промене на челу града. Затекао је огромне дугове. Уз јавашлук, цветала је и корупција. Влада је увео структурне реформе и велику штедљивост. Дао је шансу новим младим људима, али је лично строго водио рачуна о расходима - прича Станковић.

Док су Владина старија браћа улагала у Лесковац и била део приче о развоју српског текстила и чувеног српског Манчестера, Влада је изабрао Београд. У престоницу се преселио врло брзо после повратка са школовања, када је његова породица на југу Србије већ имала неколико фабрика.

Краљ Петар Други и Влада Илић у Зоо-врту

- После женидбе унуком Лазара Дунђерског, с којим су Илићи имали пословне везе, Влада на Карабурми купује занатску радњу. Она врло брзо прераста у фабрику са 1.000 радника касније познату као "Беко". На врхунцу своје моћи имао је 17 предузећа широм Краљевине Југославије. Предводио је 20 година тадашњу Индустријску комору - каже Саша.

Влада је уз фабрике својим новцем градио обданишта, школе и амбуланте. Први је увео осмочасовно радно време и зимску помоћ најсиромашнијима. Место градоначелника Београда понудио му је лични пријатељ кнез Павле после убиства краља Александра у Марсељу, иначе Владиног венчаног кума.

Саша Станковић крај споменика Владином оцу у Власотинцу

- Одбио је место председника Владе, пре него што је на ту позицију изабран Драгиша Цветковић, па се може закључити да је на чело Београда дошао из чисто патриотских разлога, одакле је отишао тако што је поднео оставку у време када је Хитлер напао Пољску - објашњава наш саговорник.


ЉУБИТЕЉ КОЊА

КАКО је старио, Влада је све више показивао своју хуману страну. Разлоге можда треба тражити и у томе што наследнике није имао, а за живота је остао и без браће, од којих је само један имао унуке. Влада је био љубитељ и узгајивач коња. Највећи донатор београдског хиподрома. Владина кобила је најтрофејније грло у историји српског коњичког спорта, а једна од коњичких трка данас носи његово име, као и Удружење Власотинчана у Београду које је основао 1928. године.

На Сајму дочекује кнеза Павла и Олгу

ОСУЂЕН НА ДЕСЕТ ГОДИНА

ИЛИЋ ЈЕ, после рата је одмах ухапшен и осуђен на десет година затвора. Смртне казне, због наводне колаборације са окупатором, спасао га је лично Винстон Черчил. После седам година затвора у Сремској Митровици пуштен је на слободу, јер се озбиљно разболео. Практично је био бескућник, па је последње дане живота провео у кући даљих рођака. Рехабилитован је 2009. године, када је на суду доказана његова невиност и главна намера "народне" власти да се домогне Владиног богатства, које му је и одузето. А Влада се, кажу, трудио да буде уз народ и своје раднике.