ДИПЛОМАТА и ерудита, човек префињеног укуса у свему, а нарочито у уметности, истрајан и посвећен колекционар и, најзад или, можда, пре свега - господин!

Овако би, у најкраћем, могла да се опише личност Павла Бељанског (1892-1965), човека чије име носи спомен-збирка у самом центру Новог Сада. У њој је 185 репрезентативних дела 37 највећих српских аутора, насталих у првих шест и по деценије прошлог века.

- Непосредно после Првог светског рата био сам на дужности у иностранству и почео да сакупљам слике страних старих мајстора. Срећом, 1923. напустио сам овај јалов посао и одлучио да се посветим искључиво сакупљању ликовних дела наших уметника - описао је 1962. сам Бељански почетак свог колекционарског пута.

Да ли је то, како би рекао Милош Црњански, који ће са Павлом доцније и сам службовати у Риму, удесио комедијант случај, или је, напросто, било судбина, тек, за трајно окретање Бељанског домаћим сликарима одлучујући је био један сусрет у Бечу. У августу 1923. у наше посланство је дошао млади сликар Марино Тартаља и првом секретару, Павлу Бељанском, предао свој пасош.

- Па, ви сте данас други сликар који нам је дошао у кућу - рекао је Бељански.

- А ко је био први? - упитао је изненађено придошлица.

- Паја Јовановић, он ради портрет нашег посланика.

- Па, то је дивно, ваш се шеф даје сликати сликару његове генерације, а ви се дајте сликати од мене, ваше генерације.

Тако је настао портрет Бељанског “Млади дипломата”, који ће Тартаљи, шест година касније, донети другу награду Међународне изложбе у Барселони. И почиње њихово дружење, махом по бечким галеријама и музејима, што ће, опет, у Бељанском дефинитивно пробудити интересовање за савремену југословенску уметност.

Он је, иначе, у дипломатију ушао 1919. по завршетку студија права, започетих пре Првог светског рата у Београду, а окончаних на Сорбони. Поред Беча, до повратка у Београд 1925. службовао је и у Стокхолму, Берлину и Варшави. Његова будућа збирка је већ тада почела да добија контуре, а важна фаза у њеном формирању, биће службовање у Паризу од 1928. до 1931. године.

Ту ће, наиме, постати близак пријатељ с Миланом Коњовићем, Стојаном Аралицом, Костом Хакманом, Милом Милуновићем, Петром Лубардом, Миливојем Узелцем, Сретеном Стојановићем, и другим нашим великанима који су тих година тамо живели. Милуновићу, Лубарди и Хакману ће, штавише, касније бити и венчани кум, а дела свих њих, као и Надежде Петровић, Влаха Буковца, Петра Добровића, Јефте Перића, Јована Бијелића, Миленка Шербана, Ивана Табаковића, Ивана Радовића, Игњата Јоба, Љубице Цуце Сокић или Зоре Петровић кроз време ће употпуњавати његову изузетну збирку.

Наредна дипломатска адреса Бељанског био је Рим, где је, као саветник посланства, стигао 1935. Ту је почело његово блиско пријатељство са послаником и песником Јованом Дучићем, ту је, 1938. први пут срео и тек постављеног новог аташеа за штампу.

- Идем затим код саветника који је алтер его посланика. Кажем, ја сам Црњански. Он каже, он је Бељански. То је човек самац, лепог стаса, оседео, а млад, као испегланих образа. Говори о сликама. Сакупљач је слика и старих рамова - описаће касније и тај сусрет, и будућег пријатеља велики писац.

Из Рима се, у скупоценом “бјуику” (уз остало је обожавао и аутомобиле) вратио крајем 1940, а почетком 1941. је пензионисан. Рат је провео у окупираном Београду, да би већ 1945. био реактивиран и постављен за начелника протокола у Министарству иностраних послова нове државе, где је остао петнаестак година.

- Његова доминантна господствена појава, истовремена смиреност и енергичност, као и врхунско познавање протокола, уливали су сигурност при организовању све чешћих дипломатских посета на највишим нивоима: етиопског цара Хајла Селасија, индијског премијера Нехруа, председника Египта Насера, грчког краља Павла и краљице Федерике - наводи се у каталогу изложбе “Господин Павле Бељански (1892-1965)”, којом је Спомен-збирка обележила пола века од смрти колекционара.

А ко су, заправо, били Бељански којима је и Павле припадао?

Реч је о лози која је, са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, у Панонију стигла 1690. Зауставила се у Госпођинцима, у Бачкој. Сам Павле, међутим, никада није живео северно од Саве и Дунава - рођен је у Великом Градишту, где је његов отац Светозар, не би ли помогао свом народу јужно од великих река, из Сремских Карловаца, у којима је већ разрадио лекарску праксу, стигао почетком последње деценије 19. века.

Две године по Павловом рођењу, прешао је у Свилајнац, где је постао градски лекар. Павле се од своје десете године школовао у Београду, најпре завршивши Прву мушку гимназију, а потом започевши и студије права, које је прекинуо 1914. када је обукао српску униформу и у њој стигао до Крфа.

Потоња судбина породице била је трагична. Бугари су им 1915. спалили кућу у Свилајнцу, а Светозара интернирали у Пловдив, одакле је, неизлечиво болестан, пуштен 1918. Умро је три године касније. Мајка Милана, иначе, родом из Карловаца, за коју је Павле био изузетно везан, преминула је 1942. у Београду. Најзад, у двориште куће породице Исаковић у Свилајнцу, где су се склонили пред учесталим бомбардовањима престонице, у септембру 1944. пала је савезничка бомба и убила му брата Николу, сестре Анку и Санду и још четворо чланова породице.

Пошто се ни он, ни Никола нису женили, Павле се суочио са сазнањем да се с њим гаси и породична лоза. Зато је после рата најпре помогао обнову Цркве Светог Стефана у Госпођинцима, поклонивши јој и драгоцену икону њеног заштитника, рад Аксентија Мародића. Потом је у порти сазидао породичну гробницу и у њу пренео посмртне остатке оца, мајке, брата и других чланова породице.

У тој гробници од 1965. и сам почива.


ЖЕНЕ СУ СЕ ЗА ЊИМ ОКРЕТАЛЕ

КОЛИКО је појава Павла Бељанског била упечатљива, најбоље сведочи писмо које је његовом брату Николи из нашег посланства у Немачкој 1921. послао дипломата Милутин Мирковић.

- Сви га сматрају Адонисом нашег посланства, а да је пола Берлина у њега заљубљено, није потреба нагласити. Где год се појави, окрећу се жене, као лутке - пише Мирковић.


СВЕ У ТРИ РЕЧИ

ИАКО у новом идеолошком обрасцу, Бељански је посао начелника протокола у МИП после 1945. обављао господски.

- Када се он појави, ви видите једног господина. Његова глава и његово лице уносили су ред и када је граја превладавала. Никада није изговорио више од три речи и то на такав начин, лагано, тихо, никада грубо. Сваки дан у његовом присуству било је једно учење - испричао је много деценија после смрти Бељанског, његов помоћник из тог времена Александар Стефановић.