У СРЦУ банатске равнице, у међуречју Бегеја и Тисе, окружен језерима рибњака "Ечка" и Царске баре, пре тачно век и по настао је један необичан и јединствен свет - Бело Блато.

Село је минулог викенда низом пригодних манифестација обележило јубилеј насељавања. Први горштаци који су 1866. стигли у овдашње мочварно беспуће били су Немци, а место су назвали Елизенхајм. Због велике поплаве 1876., већина их се одселила. У новој колонизацији 1883., пристигли су Словаци из Падине. Нешто касније, Бело Блато су населили Мађари, затим су из северне Бугарске придошли чувени баштовани Павлићани (католичке вероисповести), па Срби и Румуни...

- Наше претече нису побијале своје "територијалне кочеве". Не. Они су већ тада направили један фантастичан искорак незамислив за оно време. За онај вредносни систем када су државе стваране мачем и силом. Већ тада, наши стари знали су да њихов опстанак овде, на овом сиромашном земљишту, зависи од њихове слоге. Од њиховог поимања оног што многи данас називају толеранција, а код нас је тај синоним увек био препознатљив као суживот - казује професор Милан Недељков, директор школе у Белом Блату.

Како су Словаци били евангелисти, а остали досељеници католици, у центру села саграђене су две цркве, једна поред друге. Мало обрадиве земље, нешто трстика и рибњак - читав век и по одреднице су привредног живота и опстанка у Белом Блату. Из тога, сиромашног и не превише издашног, требало је створити дом и осигурати живот. И успели су. Скромни и не превише захтевни, Белоблаћани су опстали ту где многи пре њих нису помислили ни да застану, а камоли подигну свој дом.

- Многи наши пријатељи и посетиоци, када се нађу овде, не могу да појме да је ово збиља, да је наш живот стваран! Неки чак кажу да имају утисак као да се налазе у неком паралелном свету, потпуно другачијем од онога из ког долазе. То управо и јесте оно што све нас Словаке, Мађаре, Бугаре, Србе, Бошњаке, Роме, Немце, Хрвате и све остале чини јединственим. Створили смо нешто скоро незамисливо. Избрисали смо све границе, а ипак смо задржали своје језике, обичаје и културу - истиче Недељков.

Феномен суживота нешто више од хиљаду становника села, званично припадника дванаест нација, огледа се на сваком кораку. Овде се у многим породицама, на пример, паралелно разговара на српском, мађарском и словачком. У дому Радмиле Тошков, власнице познатог етно-салаша "Лујза", чак и на бугарском. Малишани у школи слушају наставу на пет језика! Нико се не чуди што се током разговора људи с лакоћом "прешалтају" на онај језик с којим се најбоље разумеју... Потпомогнути енергијом заједништва...

Католичка и евангелистичка црква

Бело Блато је право етно село, па туризам, умногоме и због природног драгуља Царске баре, постаје све чешћа делатност којом се баве Белоблаћани. Успешно развијају и производњу поврћа у пластеницима, раде на рибњаку суседне "Ечке", а многим становницима значајна допунска зарада је сеча трске у зимским месецима. У селу је подигнуто и неколико радионица за прераду трске. Штукатури и разни производи од овог еколошког материјала завршавају на пробирљивом западноевропском тржишту.

Са отварања спомен-комплекса

СКУЛПТУРЕ

ПОВОДОМ јубилеја отворен је спомен-комплкес који дочарава сећање на стварање села. У њему су смештене три велике дрвене скулптуре симболично назване Зузана, Шањика и Данчо, по народностима које су утемељиле Бело Блато. Скулптуре је израдио Лајош Мајор, из мађарског места побратима Воњорцвошхеђа.