О ЦАРУ Јовану Ненаду (1492-1527), кога историчари често називају последњим српским царем, и поред чијег споменика у центру Суботице свакодневно прође десетине хиљада људи, не знајући да је баш он овом граду наденуо име по свом главном војсковођи Суботи Врлићу, писали смо недавно, али његова занимљива судбина није нам дала простора да читаоце упознамо са још једним митом који прати његово име - великим благом сакривеним у суботичким лагумима.

Наиме, Црни човек, како су због тамне пути звали Јована Ненада, од угарског цара Фердинанда добио је силно благо, поседе и даровнице с печатима. Свестан опасности која сваког тренутка вреба његово мало српско царство, каже легенда, он је суботичку тврђаву осигурао од напада Турака, ископавши ходнике и шанчеве испод ње. Остала је претпоставка да је негде у тим тунелима и сакрио благо, јер оно, после његове смрти, која је ступила напречац, никада није пронађено.

Легенда о благу и лагумима никада није доказана, али се у Бачкој и данас радо препричава. Стручњаци, историчари и архитекте, пак, тврде да подземних ходника испод суботичке тврђаве није било, јер она никада није ни била снажно одбрамбено упориште против Турака; памте се само четири опсаде. Чак и да је било ходника, у случају веће опсаде, они би били бескорисни, јер би онај ко би се ту сакрио, приликом изласка био одмах заробљен.

Међутим, много је оних који ипак верују да сваког дана корачају по неистраженом лавиринту који се простире испод готово целог центра града.

- На месту данашње фрањевачке цркве, до Отвореног универзитета, у 15. веку постојала је тврђава, а први извештаји о постојању подземних пролаза потичу из 18. века, када је она припала фрањевцима, који су, пре но што су оформили самостан, истражили шта се крије испод њега - објашњава Миодраг Радојчин, аутор књиге “Тајанствени ходници Црног цара”, напомињући да су, ипак, пронашли неки траг.

Према документу Судског одељења града Суботице из 1797. године, извесном Карлу Лончеревићу, за кога се претпоставља да је власник “куће Лончаревих”, једног од најстаријих стамбених објеката у граду, испитивано је порекло имовине. Од њега се тражило да призна где је пронашао благо од којег се обогатио. Међутим, процес је прекинут и заташкан.

Негде у исто време, извесни барон Стјепан Војнић водио је судски спор са фрањевцима, јер није дозвољавао да се затрпа дубок бунар без воде. Спор је изгубио, бунар је затрпан, и то је био први корак који је осујетио могућност да се открију тајни тунели. Прст судбине, или случајност, тек, барон, иначе велики дародавац цркве, живот је окончао дављењем баш у бунару.

- После дугогодишњег истраживања, закључили смо да су постојала бар два система скривених шанчева - једни су настали за време Турака, а други за време аустријске царевине. Они су повезивали цело насеље и служили су, као што је случај са Петроварадином, за утврђење и бекство у случају опсаде. О томе сведоче и ситуације када су, током радова на градској комуналној инфраструктури, испод површине пронађени дубоки канали - објашњава Радојчин.

Познато је да су мађарски окупатори 1941. дошли са нацртаним картама помоћу којих су истраживали подземни систем испод центра града, бојећи се да ће илегалци подметати експлозив. Иста ознака “строго пов.” остала је и када је дошла нова власт, и та места где се још могло ући у тунеле била су или добро осигурана и строго забрањена за приступ, или потпуно затрпна. Последњи пут, људи из ДБ проверавали су подземље око некадашње тврђаве почетком ратних деведесетих...

ОД ГЛАВНЕ ПОШТЕ ДО ПАЛИЋА

Суботица је пре изградње зиданих канала у 19. веку имала отворене канале који су прикупљали атмосферску и отпадну воду и преко “Млаке”, која је почињала код садашње Главне поште, одводили је у Палић. Међутим, нема, барем не познатих и објављених, података о овим заиста великим грађевинским захватима. Питање је зашто нема докумената о овом комплексном послу, као ни то зашто су Суботици, у то време варошици, били потребни канали овако великих димензија.