РАЗЛИКА у бодовима мерена у промилима или жеље родитеља "кривци" су за њихово садашње занимање - бабице. Данас га, ипак, не би мењали ни за шта на свету. Све ово не би било необично да није реч о "мушким бабицама". Ненад Митић, Андреј Павловић и Марко Станисављевић матуранти су Медицицинске школе "Београд" на образовном профилу - гинеколошко-акушерска сестра - бабица, док је њиховом млађем колеги Мирославу Карамучићу остало још две године до дипломе.

Пригрлили су "своје" бебе у наручје. Превијају их, пресвлаче, купају, хране, успављују... Ненад и Андреј су постали бабице случајно, јер их је компјутер, на основу листе жеља, ту распоредио. Марко је испунио жељу родитељима, док је Мирослав још у основној школи знао шта ће бити кад порасте.

- Хтео сам да се пребацим на други смер, али сам остао због друштва, боље речено, девојчица. И нисам сам се покајао - искрен је Ненад. - Порођај је нешто најлепше што се може видети у медицини, а и у животу. Тај осећај када чујете плач бебе, видите осмех на лицу мајке и схватите да је све прошло како треба нешто је што се не може описати. Другови, комшије, родбина ме зову бабица.

Његов друг Андреј пре неколико дана постао је бруцош високе медицинске школе, на смеру - бабица. И једини је мушкарац међу девојкама. Кроз осмех каже да ће, кад дипломира, бити Ненаду главна сестра.

- Није ми ово била прва жеља, јер са 15 година и не знате шта хоћете да радите у животу - прича Андреј. - Али како је школовање одмицало, схватио сам да сам направио прави избор. Иако је медицина увек била мој избор, посао бабице има ту неку посебност. Тешко је описати тај осећај кад знате да помажете рађању новог живота, да радите нешто тако племенито и хумано, ту срећу када вам беба громогласним плачем поручи да је све у реду.

Марко је постао бабица како би испунио жељу родитељима. Сада је решио да испуни и своју, па је конкурисао на теологији. Нада се да ће добити благослов владике да почне студије. Иако медицинска школа није била његов избор, каже да му се допада посао бабице. Другари су већ смислили да ће, као поп, венчавати родитеље, па им после крстити децу. Искуство са "купањем" беба му неће мањкати.

Најмлађи Мирослав још није присуствовао правом порођају. То га очекује од септембра, кад крене у трећи разред. Признаје да има мало треме. Он је одмалена знао да ће бити бабица. Како, не зна да нам објасни, каже, једноставно је знао.

- Када смо први пут ушли у салу, били смо веома нервозни - причају Ненад, Андреј и Марко. - Највише смо се плашили да не повредимо бебу, да нешто не урадимо погрешно... Мислили смо да су немирне, клизаве, да се копрцају... Али схватили смо да то није тако, да су мирне, а да је плач нормална природна реакција. Захваљујући професорима, већ после неколико часова та нервоза је престала.

НЕЖНИ МУСКЕТАРИ - ОНИ су моја три мускетара, одлични ђаци, сјајни момци, пример осталима - поносна је професорка Вера Симић, разредни старешина. - Морам признати да су бољи од девојчица. Иду по логици да не науде ниједној жени, обазривији су, нежнији...Спремни су да одмах почну да раде и надам се да ће успети да се запосле и раде оно за шта су се школовали. Она истиче да, осим што су одлични ђаци, ови момци су успешни спортисти, баве се хуманитарним радом, глумом, и помажу горској служби спасавања.

Похвалили су нам се да су породиље сјајне и да нису имали непријатности с њима. Воле да попричају с њима, прија им њихово друштво јер им дају подршку, ту су да их смире...

Оно што најтеже пада овим момцима јесте то што их, када се појаве у породилишту, старије колегинице гледају "испод ока" и што тешко или никако не могу да се запосле.

- Најгоре нам је кад нам у породилишту кажу "шта тражите ви овде?", "јесте ли погрешили зграду?" - каже Андреј.

- Иако промене мишљење кад нас упознају и виде шта знамо, тешко је. Ни у једном породилишту нема мушкарца бабице. Вероватно су за то криви стереотипи које постоје и наш балкански менталитет. Искрено, плашим се да нећу моћи да се запослим кад завршим студије и радим оно што највише желим. Надам се да ће се нешто променити.

Ови момци открили су нам тајну да их на рођенданима, славама и другим слављима "бомбардују" питањима о исхрани беба. Маме и тате највише занима до када бебу хранити само млеком, како уводити коју намирницу у јеловник...

Иако су били "усамљени" међу девојкама у одељењу, кажу да су као тампон-зона, јер је било много мање свађа међу женама.

НИЈЕ ЗАНИМАЊЕ САМО ЗА ДЕВОЈЧИЦЕ

ИАКО се у Медицинској школи "Београд" годинама уназад школују бабице, дечака је мало, чему доприносе стереотипи који су присутни на овим просторима. То што је назив занимања у женском роду главна је препрека за младиће.

- То што у називу не стоји техничар, нема везе са полом - објашњава Нада Трифковић, директор Медицинске школе "Београд". - Техничар подразумева рад са инструментима, а сестра са пацијентима. Желимо да имамо више мушкараца, јер то није занимање резервисано само за девојчице. Свуда у свету је исти назив за бабицу, само што код њих има много више мушкараца. Надам се да ће се то променити.