Прва пушка херцеговачка

Диж`те се, браћо, на оружје; рађа се нови херцеговачки устанак!

У зору 6. јуна 1941, овим покличем је Душан Мандић, лугар из села Нови Дулићи код Гацка позвао у прву побуну у Европи већ згаженој нацистичком чизмом.

На овај одважни и храбри чин херцеговачих Срба, углавном солунских добровољаца, о коме су тада известили и Радио Лондон и Радио Москва, да би потом пао у вишедеценијски заборав, подсетиће сутра учесници свечане академија у Дому Војске Србије. Обележавање 75 година од првог антифашистичког устанка, почеће у недељу у 11 часова, а организовала га је Секција 29. херцеговачке дивизије.

Разлога због којих 6. јун никада није био слављен као Дан устанка, већ 4. јул (Политбиро КЦ Комунистичке парије Југославије донео одлуку о покретању општенародне оружане побуне) сматра историчар Петар Мандић, има више, а они су пре свега политички и идеолошки. Из истих мотива овај први организовани отпор у Европи, ни у науци није добио одговарајућу валоризацију. У књизи "Јунски устанак Срба у Херцеговини 1941" он наводи да је КПЈ настојала да се представи као једини инспиратор народног отпора и шестојунски устанак прећуткивала, јер у њему није имала непосредну улогу.

- Јунски устанак је оспораван, пре свега, због своје суштине, односно што је то био устанак против квислиншке, фашистичке НДХ - тврди Мандић у свом делу. - Да се та чињеница не би потенцирала у историји да је држава хрватског народа имала фашистички карактер и да се према српском народу понашала геноцидно, односно на исти начин како се фашистичка Немачка понашала према Србима, Јеврејима и Циганима - нађено је једноставно решење да тај устанак треба заборавити, како би се заборавили и његови узроци, те да се на тај начин заборави понашање Хрвата према Србима, које је без преседана у цивилизованој Европи 19. и 20. века.

После априлског лома, у комадању Југославије, територија Источне Херцеговине, уз границу са Црном Гором, је према споразуму Мусолинија и Павелића, припала Независној Држави Хрватској. А непосредни повод што су се у овом крају, у коме је мир, после шест векова патње, терора, туђине, буна, устанака, трајао тек 22 године (1918-1941), дигли на оружје је организовани покољ у српском селу Корита, 5. јуна. У Корићку јаму, прву масовну гробницу ове врсте, усташе су бациле тела 167 жртава.

Не желећи да чекају нове јаме, први су искру побуне запалили житељи Нових Дулића, која се проширила на Старе Дулиће, Вратковиће, Казанце, Даниће, Пржине... Више стотина наоружаних устаника чији је циљ 6. јуна био заузимање две оружничке постаје, предводили су Душан Мандић и Драгоје Дујо Бољановић. Истога дана, после појачања које су усташке снаге добиле из Билеће, обојица су погинула. Али, њихова погибија није угасила устанички пламен, који се проширио на читаву Источну Хергеговину.

ЗАБРАНА БИЈЕДИЋА

ПОСЛЕ Другог светскога рата, ни народна власт у Гацку, нити било који орган Савеза комуниста БиХ, нису забрањивали и спречавали обележавање устанка 6. јуна, тврди Петар Мандић:

- То ће се догодити тек седамдесетих година када је за председника СИВ дошао Џемал Биједић, који је то славље назвао српским националистичким оргијањем по Гацку, које треба забранити.