ПРВА књижевница која је писала на славјаносербском језику Еустахија Арсић рођена је 14. марта 1776. године у Иригу, а умрла 17. фебруара 1843. у Араду, у Румунији. О школовању Арсићеве нема података, али се зна да је била веома образована жена. Читала је историчара Јована Рајића, Доситеја Обрадовића, на чија је сва дела била и претплаћена, као и научника Атанасија Стојковића... Матици српској у Новом Саду оставила је два легата, први 1837. године, а други својим тестаментом 1843. године. Од смрти Еустахије Арсић прошло је 173 године, али послења жеља ове песникиње још није испуњена.

Наиме, у једној својој песми замолила је песнике да јој име негде макар помену, али то се није догодило. Чак ни њено име није имао ко да га уклеше на надгробној породичној плочи у Араду, јер Еустахија није имала наследнике.

Иако је рођена у Иригу, данас у овој фрушкогорској варошици нема ни једног спомен-обележја, које подсећа на ову српску списатељицу. А, Арсићева је за живота поносно истицала Ириг, говорећи да се у овом сремском крају рађају само изузетни људи, "они који су осим света". У књизи "Мозаик житеља иришких", аутор Ладислав Варга, спомиње Еустахију Арсић међу знаменитим личностима које су рођене и живеле у Иригу.

Почетком 19. века, Еустахија се преселила у румунски град Арад, где је живела са родитељима. После брака са трговцем Лацковићем, уследио је живот са племићем Томиславом Радовановићем, имућним трговцем из хрватског Карловца, а онда са Савом Арсићем, који јој је био последњи супруг, иначе, сенатор, градски начелник, управитељ и добротвор учитељске школе у Араду. Са Савом Арсићем, Еустахија је доспела у високо друштво, па је још више читала домаћу и страну литературу, претплатила се на сваку српску књигу, листове и часописе... Тако је још више интелектуално јачала, што ју је охрабрило да се посвети таленту који је готово скривала и од себе. Написала је "Совјет матерњи" и посветила га Урошу Несторовићу. Свој књижевни првенац, који се појавио у њеној 38. години, изашао је из Будимске универзитетске штампарије и није га потписала, него се сакрила иза једне од две песме које су биле додате на крају књиге. Обратила се директно младим људима, желећи да их подстакне да се боре за себе и раде на личном напретку. Тада је угледни професор Андра Гавриловић Арсићеву означио као прву "од како се у српској књижевности јавља женскиње, Српкиња с пером у руци, као књижевник".

Ладислав Варга помиње Арсићеву у "Мозаику житеља иришких"

Остала је упамћена и као прва жена сарадник Летописа Матице српске, а важила је и као добротвор неколико српских и румунских просветних и верских институција. Смрт мужа Саве, којег је Урош Несторовић похвалио због занимања за књигу и предложио га аустроугарском цару Фрањи Јосифу Првом да га одликује медаљом за заслуге и подари му племићку титулу, била је увод у мрачан период Еустахијиног живота. Бринула је о имању, водила парницу око њега, борила се са болешћу, и престала да пише... После њене смрти, тестаментом је сву имовину оставила пријатељима, цркви у Иригу, жупанијској болници, Матици српској и арадској српској школи.

Насловна страница једног Еустахијиног дела

ПОРТРЕТ СА ШОЉИЦЕ

ДУГО није било познато ни како је Еустахија изгледала, јер није могло да се дође до њене фотографије или сликаног портрета. Али, наследници њеног другог супруга пронашли су порцеланску шољицу, на њој је био осликан њен лик.