Како чачански геније вара празан стомак

ЊЕГОВ свет је математика. У глави стално бројке. Сваки корак направљен у његовом животу је избројан. Све око себе види у цифрама - људе, улице, зграде, аутомобиле... Најдраже му је када побраја дипломе, петице из дневника... А, најтужније је што блистави ум шеснаестогодишњег Чачанина Јована Стевића, броји и све оне ружне дане - када није имао шта да једе, дане без воде, живот у подрумима, у мемли, мраку, као и то колико је дана био неокупан...

Усмена математика му је у малом прсту. За тили час ће вам извући корен из било ког броја до милион, и то са максималном грешком до један. Са лакоћом множи двоцифрене бројеве, квадрира чак и троцифрене, рачуна проценте... Уколико му кажете датум вашег рођења одмах ће погодити дан у недељи када сте угледали светлост живота.

А он је на свет (у време кад смо разговарали) дошао тачно, како он воли да каже, пре 5.759 дана. Мало је, нажалост, било оних дана којих се радо сећа. Немаштина и смуцање са самохраном мајком Снежаном Мијаиловић од стана до стана, од подрума до подрума, често без хране, без чисте одеће... учинили су да овај младић, који има ниво интелигенције који се мери са генијима (IQ око 150), памти више тужних тренутака.

- Мајка и ја смо у животу више били гладни него сити. Сећам се колико смо се пута селили. Доскора смо живели у подруму, који нам је био поплављен. Од влаге се није могло живети, али ни од црва, буба... - испричао нам је Јован. - Готово две године смо живели у једном селу поред Чачка у кући без воде. Нисмо могли ни да се окупамо, а недостајало нам је и средстава за хигијену. Зато су ме деца избегавала. Био сам неприхваћен. И сада то осећам, иако се редовно купам, али сада им смета што учим и што се јављам на часовима...

Први пут је Јован приметио његову повезаност са математиком и бројкама када је био у трећем разреду основне школе. Као од шале, како нам објашњава, у глави је сабирао и множио цифре. Његова мајка каже да су на то још васпитачице указивале - прво је научио да броји до десет, па тек онда да изговара своје име.

- Стално сам био одличан ђак, "вуковац" у основној. И сада имам све петице, сем из физичког. Када вам ум иде, неће снага - шали се Јован. - Видите, ја често нисам имао шта да једем. Али, у тим тренуцима мој мозак је успевао да игром са бројкама завара празан стомак. Не треба мени много хране. Волео бих да имам само толико да не будем гладан. Не бих се ја разбацивао храном.

Низали су се и нижу успеси младог Чачанина, који је тренутно ђак Економске школе у граду на Морави. До сада има више од 30 диплома са разних такмичења из основне школе, и из регионалног центра за таленте. Недавно је освојио четврто место на републичком такмичењу из математике. Одлично му иду и страни језици.

- Доста су ми помагали ђаци из школе. Прикупљали су одећу за мене, храну, средства за хигијену. Хуманитарна организација из Дубаија ми тренутно плаћа станарину. Ово је први стан у коме живимо, откада ја памтим, да имамо нормалне услове за живот. Јер, мајка месечно за мене прима 8.400 динара помоћи. Са тим новцем не можемо ништа... Радила је мајка у "Паркинг сервису", али је болест стеже... више не може. Видеће да ли може да добије инвалидску пензију... муче је кости, дијабетичар је и има висок притисак. Град ју је два пута запошљавао. Сада више нема места за њу... Више им се и не обраћамо за помоћ - испричао нам је Јован.

БРАНИЛА КОСОВО

- За мене нигде нема места где бих могла да радим. По струци сам медицинска сестра, бабица. Иначе сам из Приштине. Прошла сам обуку и за медицинског техничара у ратним условима. Ишла сам да браним Косово, да браним своје. Била сам у Приштинском, а затим у Урошевачком одреду. Али, кога сада још то занима. Сада сам болесна и немоћна. Лекови прескупи, храна још скупља... Не знам како ћемо даље - каже Јованова мама Снежана (на слици).