У СЕЛУ Накучани, у Стројића мали, на усамљеном брду Царић, опрезно бираном због осунчане падине, али и доброг погледа, путник намерник могао би помислити да је у времеплову, јер, иза тек уцвалих грана, потпуно неочекивано израња кућа, полубрвнара-получатмара, а около, сместили се вајат и амбар, млекара и качара... Имање је старином припадало Ђаковићима, који се помињу у попису 1863. године, а затим постало власништво Грујића.

Због аутентичности, ово газдинство српског домаћина из времена када се још живело под Турцима, евидентирано је као непокретно културно благо. Налази се у нетакнутој природи у селу Накучани, двадесетак километара од Шапца. Градили су га мајстори Осаћани, врсни неимари из источне Босне, обнављајући Србију с краја 18. и прве половине 19. века, а под називом Ђаковица окућница, пре деценију.

- Из самог простора може да се "ишчита" да је ту живела задружна породица, отац с неколико синова или тројица-четворица браће - објашњава, за "Новости", Сузана Лазаревић, етнолог из Шапца. - Сигуран знак да је тако јесте и постојање вајата, тог знамења младости, где се одвијао момачки и девојачки живот, а у које су смештани тек ожењени синови домаћина са супругама.

"Улазницу" за централни објекат, који се називао кућа, добијали су тек када се роди прво дете - колевка се налазила поред огњишта, на којем је ватра брижљиво одржавана. Према народном веровању, њено гашење сматрало се знаком несреће или смрти. Поред огњишта, одвијао се и читав породични живот, а друга просторија, такозвана соба, служила је за свечаности.

- Кућа има два улаза, главни и споредни. На главна врата улазило је све што је добро - од положајника, преко домаћина, па до славских гостију, а на задња све што је лоше. Она су била резервисана за покојнике, али у Србији тога доба, имала су и своју практичну примену. За време Турака, куће су увек биле на узвишењу, како би се осмотрили незвани гости и бекством на та задња врата спасавала глава - објашњава Лазаревићева.

Качара (где су се држале каце с комином и лампек за ракију), јасан је знак да су имали шљивике. Пивница са зиданим подрумом говори о имовинском стању Ђаковића, јер су овакви објекти били одлика имућнијих домаћинстава, а у њима су чувана бурад с вином и ракијом, туршија и поврће. Постојање амбара и млекара (с размакнутим гредицама, ради бољег одржавања промаје и константне температуре, што је било савремено за то доба), прича о великим количинама млека, што значи да је породица сигурно имала много стоке...

- Да су Ђаковићи били једна угледна, узорна и богата породица, говори и друга кућа настала крајем 19. века, грађена од шепера. Из дрвеног објекта прешли су у нови, савременији, с више просторија, али је занимљиво то што су задржали све старе објекте, што је, иначе, неко правило у целом крају - каже Лазаревићева.

Специфичност свих објеката Ђаковића имања, недвосмислене архитектонске вредности, јесте што су настајали од материјала из непосредне околине. Темељи су урађени од камена, а горњи делови направљени су од дрвета којим обилује шумовита планина Цер.



СЕЗОНА НЕИМАРА

ЗА мајсторе Осаћане зна се да су сваког пролећа на више места прелазили Дрину, настављајући пут до Ваљева, као неке врсте сабирног центра, а потом их је пут у потрази за пословима водио до најудаљенијих села и вароши. Познати су највише по изградњи верских објеката, али су њихова дела и знаменити кнежевски конаци, као што је конак оборкнеза шабачке нахије Јеврема Обреновића. Остали су познати и по чувеном бањалучко-неимарском језику, којим су се служили на градилиштима, и који нико осим њих није могао да разуме.