КОЛИКИ је изазов бити суперхерој и супермајка на овом поднебљу, најбоље зна Сара Хуремовић. Ова Подгоричанка осам година сама се стара о ћеркама. А оне нажалост нису као сва деца. То су близнакиње рођене са - Дауновим синдромом.

Када је након невероватне, готово филмске љубави, тада двадесетогодишња Сара сазнала да је трудна и да носи близанце, срећи није било краја. Рекло би се остварење свих снова. До момента када је тек рођене бебе први пут узела у наручје...

- Имала сам нормалну трудноћу. Добро сам се осећала, ишла на редовне лекарске контроле. Радила сам потребне aналазе и све је било уреду. Урадила сам и трипл тест и резултат био нормалан. Ништа није указивало на Даунов синдром – почиње причу млада мајка из Подгорице.

- Како сам се осећала здравом и способном, радила сам код оца у пекари пре подне, а после подне сам ишла на курс за фризера. И тако до седмог месеца трудноће, док нисам добила изненадне болове и отишла на превремени порођај. И поред свега, био је то најсрећнији дан у мом животу. Ирма и Илда су рођене 18. 08. 2008. године, баш као и ја, само двадесет година касније. То је наш срећан број и срећан дан.

Оно што је уследило донело је много мука и проблема овој Подгоричанки. Од почетка само лоше вести - генетичари су јој скренули пажњу на чињеницу да њене девојчице никада неће моћи самостално да ходају, да се хране, да ће живети успореним животом.

- Када су ми лекари рекли да Ирма и Илда имају Даунов синдром, на моменат сам била изгубљена у времену и простору. Било ми је тешко због приче коју ми је генетичар испричао. Био је директан и веома суров... Када је прошло пар сати, освестила сам се и рекла себи: “Ма ја то могу. Идемо даље“. Била сам борац цео живот, па бићу и сад. Од малих ногу са само девет година продавала сам бурек у татиној радњи и зарађивала за себе. То што су оне другачије никако не може бити мотив да поклекнем и одустанем – каже мајка близнакиња.

С обзиром на то да ни сама, како каже, до тада није наилазила на децу са Дауновим синдромом, није имала јасну слику шта је чека. Међутим, околина јесте. Негодовање, погледи, разни савети, све до оних „пријатељских“ да децу треба оставити у дому за незбринуте, ову Подгоричанку су само мотивисали и охрабрили да настави да се бори за своје девојчице.

- Када жене кажу „све морам сама“, код мене је то имало буквално значење. Све сам морала сама и свуда сам девојчице водила сама. Једноставно је било тако. Пријатељи су нам били у шоку и сви су се питали како и шта ћу даље, да ли ћу их оставити у дом... Сваког ко ми је рекао да би требало да их оставим нисам више сматрала пријатељем. То су моја деца коју сам седам месеци носила, будила се и спавала са њима у стомаку – објашњава мајка Ирме и Илде.

Сари су највећа подршка кроз све што је прошла били и остали њени родитељи.

- Одгајање здравих близанаца је јако тешко, а можете замислити како је када постоји додатни проблем. Чак 16 пута сам била у Игалу, по 21 дан у стационару за рехабилитацију, 13 пута у Котору, 15 дана у Новом Саду када је доктор други пут оперисао Ирму. Била сам у Липовачким шумама у Београду и прошле године 15 пута на терапији на кожном одељењу код доктора Николића и докторке Гајић, где је Ирма 12 месеци примала пулсну терапију. Све сам то сама пролазила, имала сам само подршку родитеља. Били су уз мене, тата посебно. Био је увек ту, од њихове прве контроле. Сваки дан им однесе ужину у школу, води их у шетње... - прича она.

На питање који јој је тренутак био најтежи, Сара објашњава да је то тренутак када је једна од девојчица изгубила косу:

- Најтеже су ми падале Ирмине операције и губитак њене косице. Било ми је тешко када је требало да обуче хаљиницу, а она, душа мала, нема косу. То боли... Било ми је тешко и када је Илда у септембру била пет дана у коми... Много је језивих и тешких тренутака било а, опет, сваки прође оног трена када ме моја деца загрле.

Ирма и Илда сада имају по седам година и иду у редовну школу.

- Похађају нормалну наставу од 11 до 13 часова, а од 13 до 15 часова иду на дефктолоске третмане у специјалној школи. Малишани у вртићу и у школи су их добро прихватили. Имају дивне учитељице које их социјализују са вршњацима. У друштву са децом су много јаче и срећне су. Иду на рођендане, у играонице, у шетње и на излете са школом - прича Сара.

На питање како средина у којој живе реагује на сада већ познате девојчице, мајка са осмехом одговара:

- Околина као околина. Још смо ми примитивна средина. Било је ту разних гледања и оговарања иза леђа. Када приметим тако нешто, ја још више уздигнем главу, стегнем ћерке за ручице и набацим осмех...

Сара је управо због околине, али и свих мајки које пролазе кроз сличне ситуације - од неразумевања до осуде, решила да разбије табуе и помогне људима да схвате и прихвате различитост. Фејсбук страница коју је основала са намером да покаже и докаже друштву и околини да различитост не преставља и не би смела да представља проблем, свакога дана броји све више пратилаца. Подршке стижу са свих страна, а све у нади да ће се и остали родитељи охрабрити и извести своју децу међу остале, без страха од осуде.

- То су само деца, ни крива ни дужна, жељна љубави и пажње, жељна игре и весеља. Моје девојчиве су срећне, јер им само срећу и пружамо. Сваку ноћ, када моји анђели склопе окице, помолим се да се пробуде здраве и са осмехом на лицу...Љубав је та која нема границе, која може и немогуће. Једноставно је. Бог даје најтеже битке најхарбријим и најбољим борицима - каже Сара.


СРЕЋНИ ТРЕНУЦИ

КАКО каже мајка Ирме и Илде, њихов живот је испуњен и лепим тренуцима, иако су заједно прошле разне препреке од њиховог рођења.

- Имамо пуно лепих момената, од када су први пут проходале, изговориле “тата“, кренуле први пут у редован вртић, а затим и у редовну школу. Наравно, морам да издвојим Илдину модну ревију. Она је прва особа на свету са Дауновим синдромом која је прошетала пистом 22. новембра, захваљујући нашој модној креаторки Нади Кољеншић, жени са великим срцем - рекла нам је Сара.


ПРВО ДЕТЕ МАНЕКЕН СА ДАУНОВИМ СИНДРОМОМ

ИЛДА се годину дана бави манекенством у модној агенцији Нине Станишић, познате црногорске манекенке. Она је веома срећна и већ је имала неколико ревија.

- Она је прва је девојчица са Дауновим синдромом која има диплому за манекена. Ове године смо је пријавили за Мис Црне Горе, захваљујући модном креатору Александру Јовановићу - поносна је Сара.