РИЗНИЦА цркве у Вранићу чува мало познато ремек-дело Хаџи-Рувима, духовног покретача Првог српског устанка, крст на којем је дуборезом представио 44 минијатурне библијске сцене. Научници до данас нису решили загонетку како је израдио раскошне минуциозне рељефе с мноштвом фигура и ликова које би било тешко извести и најмодернијим алатима. Још увек није откривено ни где је Рувим стекао огромно знање и вештину. Овај човек, који је оставио неке од најзначајнијих историјских бележака о свом времену, о себи је оставио само податак да је рођен у Кадиној Луци.

- Хаџи-Рувим је био свештеномонах, књижевник, историчар, уметник, родољуб и велики мученик - каже историчар и богослов протојереј Радивој Митровић, дугогодишњи парох у Вранићу и стваралац јединственог црквеног музеја у коме се налази драгоцени крст. - Он се замонашио после женине смрти, али његов немирни дух није држало место. Одмах је отишао на ходочашће у Свету земљу, и до краја живота остао велики путник. Његове трагове налазимо од фрушкогорске Свете горе па до Атоса. Са свих страна он сакупља знање и доноси књиге у Србију, где васкрсава из пепела манастире и цркве у којима отвара школе.

Кад је 1786. постао намесник манастира Вољавче, Хаџи-Рувим окупља око себе младе даровите Србе учећи их писмености и уметничким вештинама.

- Плодови његовог рада нису били само просветитељског и културног карактера, већ су имали и дубоки политички смисао - каже протојереј Митровић. - Зато у вихору аустро-турских ратова 1788-1791. стално мора с најближим учеником Хаџи-Ђером да се склања од турске освете.

УСТАНИЧКА ШКОЛА У БОГОВАЂИ МАНАСТИР Боговађа од 1791. под Хаџи-Рувимовом управом постаје велики просветни центар и у њему почиње да ради прва српска библиотека. Он школује будућу српску елиту. Међу ученицима су и Петар Ненадовић, син кнеза Алексе, и будући устанички војвода Петар Николајевић Молер, Хаџи-Рувимов синовац.

Наиме, бечки ратни архиви откривају да су Хаџи-Рувимови вешти цртачи били обавешатајци и картографи који су цртали војне мапе за походе против Турака. Њима су се користили и српски фрајкори у Кочиној крајини, после чега су Срби добили локалну самоуправу. После рата 1791. Хаџи-Рувим и Хаџи-Ђера се враћају у Србију и обнављају оронулу Боговађу, у којој се отвара школа и прва српска библиотека, а с кнезом Алексом Ненадовићем поново зидају цркву Рабровицу. Рувим неуморно походи храмове, од задужбине Бранковића у Срему, преко Остружнице, па све до Пећке патријаршије, око којих се окупљају слободољубиви Срби. Тајни знак препознавања тих места су уметничка дела која им је даровао Хаџи-

-Рувим. Најдрагоценије даје 1800. цркви у Вранићу, где се тада налазило Архијерејско намесништво београдско.

- То је његов најлепши и највећи крст, достојан престоничког храма, окован сребром, урађен техникама искуцавања и гравирања и украшен полудрагим каменом - каже прота Митровић.

На крсту су дуборезом представљене 44 минијатурне библијске сцене

Тај крст је једно од последњих дела Хаџи-Рувима, јер 1802. на власт долазе дахије, чиме се положај Срба драматично погоршава.

- Почетком 1803, Хаџи--Рувим у Боговађи окупља 12 кнезова, и они се договарају да се за осам месеци подигне устанак - каже прота Митровић. - За састанак су сазнали и Турци, па је Хаџи-Рувим морао да хитно оде из Београдског пашалука. Из уточишта у Студеници, он шаље 14 писама посланица да подстакне код Срба отпор према дахијама.

Рувим одлази на Свету гору, а затим се враћа у Боговађу, иако га кнезови упозоравају да је у опасности. Турци су га уз помоћ грчког митрополита Леонтија на превару намамили у Београд.

- Он стоички подноси страшно мучење, а кад је најзад одведен на губилиште, тражи четврт сата за молитву, после које је кратко рекао: "Сад чините своје" - каже прота Митровић. - Отишао је смирен у смрт, јер је знао да је семе буне дубоко засејано, а ускоро се то и показало тачно. Као и сви горостаси из првог устанака, и Рувим је велики хришћанин и родољуб. Њега су пекли бол, ропство и љута жеља за слободом.