СРПСКЕ светиње у Расу први пут су пописане и описане на једном месту у књизи археолога Драгице Премовић Алексић, доскорашње директорке Музеја Рас у Новом Пазару. Дело "Манастири и цркве Старе Рашке" је плод дугогодишњих истраживања и препешачених 2.539 километара квадратних подручја данашњег Новог Пазара, Тутина и Сјенице.

Кроз приче о стотинама храмова "столне области" Стефана Немање и његових првих наследника испричана је целокупна сага о успону и паду средњовековне српске државе, борби за идентитет под османском окупацијом, али и немару према колевци немањићке Србије после ослобођења. Стара Рашка, с кратким прекидима, од 1912. углавном тавори на рубу интересовања науке, иако је у њој зачета хришћанска Србија и њено велико средњовековно доба.

- Стефан Немања је одавде управљао државом, овде су се одржали важни историјски догађаји и државни сабори - каже Драгица Премовић Алексић. - Кад се саберу сва историјска знања, долази се до закључка да је долина Рашке била колевка прве српске државе и писмености. Рашки, данашњи новопазарски крај, играо је у средњем веку изузетно значајну политичку, али и културно-историјску улогу.

Велико путовање по планинским пределима Старе Рашке наша саговорница почела је као млад археолог у селу Врсенице на брегу Клик који доминира над Сјеничким пољем, где се налазе рушевине тврђаве зване Велика градина. Резултати истраживања указивали су на то да су старе зидине остаци легендарне Достинике, преднемањићке престонице "крштене Србије" из византијских летописа. Кад је открила остатке дворске цркве у горњем граду, прича о светињама Старе Рашке почела је да се одмотава.

- У другој половини 9. века, у време цара Василија Првог, Срби су коначно покрштени, а први српски кнез који носи хришћанско име је Петар, Гојников син који је дошао на власт 892. године - каже Драгица Премовић Алексић. - Кнез Петар је, вероватно, крштен у цркви чији су остаци откривени у утврђењу Велика градина.

РАС - БАШТИНА ЧОВЕЧАНСТВА Споменици Старе Рашке имају органску повезаност уметности и живота и доживљавају се као јединствени културни простор. - У праву су они који га пореде с културним простором античке Атине или ренесансне Венеције. Тако се може схватити одлука Унеска који је 1979. уврстио Сопоћане у листу најзначајнијих споменика културно-уметничке баштине човечанства, али не саме, него са Ђурђевим ступовима, Петровом црквом - истиче Драгица Премовић Алексић.

Страшни ратови су у следећем веку десетковали Србију, али она се се, ипак, обнавља кроз низ жупа које уједињује велики жупан Стефан Немања. Он за престоно место бира Рас, а најстарија српска црква, Храм Светог Петра и Павла, постаје најважнији храм у коме се крштавају и миропомазују владари, али и место где се одржавају државни сабори на којима се доносе најважније одлуке. На доминантном брегу, видљивом из целе Старе Рашке, Немања подиже монументални манастир Ђурђеве ступове, у којем се, први пут, сједињују уметничка достигнућа Византије и романике.

- На основу свог положаја, Рашка се није окретала само према Истоку, већ и према утицајима Запада - наглашава Премовић Алексић.

Књига "Манастири и цркве Старе Рашке" није само прича о владарским храмовима које су финансирали Немањићи а градили их и украшавали најбољи уметници и архитекте. Она открива мало познату причу о каменим црквицама које је народ сам зидао и обнављао за време османске окупације.

- Према подацима Новопазарског протопрезвитерата из 1899, на његовом подручју постојали су 1.501 православни дом, шест цркава које су богослужиле, два манастира и 37 цркава у рушевинама. У ту статистику нису унете црквине срушене до темеља којих је на подручју Новог Пазара Тутина и Сјенице било 275- наглашава Драгица Премовић Алексић.

Крстионица у цркви Петра и Павла у данашњем Новом Пазару