ЕКСПЛОЗИЈА на врху Ртња 1992. до темеља је срушила капелу посвећену Светом Георгију Победоносцу коју је Грета Минх 1932. подигла у спомен на трагично страдалог супруга Јулијуса. Похлепа трагача за златом уништила је споменик љубави који је истовремено био заветни камен оданости породице Минх српском народу, видљив од Авале до Старе планине.

Јулијусов отац Самуило доселио се из Моравске, у тадашњој феудалној Аустроугарској, половином 19. века. Мала слободарска Србији била је за њега обећана земља, у којој је као и многи други имигранти постао богат и угледан грађанин.

- Минхови су Јевреји који су из љубави према народу који их је прихватио одлучили да постану Срби - каже Весна Николић, истраживач судбине велике породице чије је постојање буквално избрисано после Другог светског рата. - Потомци Минхових који живе од Мексика до Африке, и данас чувају предање о Србији. Покојни господин Павле Минх, који је давне 1941. побегао из окупиране Србије и живот провео у Израелу, увек је говорио да је Србин. Умро је гледајући слику Ртња.

Оно што је за Арчибалда Рајса био Кајмакчалан и капела у којој је сахрањено његово срце, то је за Минхове био Ртањ и храм Светог Георгија. Ту дубоку везу створио је млади Јулијус Минх почетком 20. века, кад је убедио оца Самуила, оснивача чувене параћинске штофаре, да му да новац за истраживање угља у подножју планине. Кад су откривена велика лежишта, Јулијус је одлучио да у планинској пустоши отвори рудник и подигне град. Довео је искусне стране рударске стручњаке који су с радницима из околних села ископавали прве јаме, градили малу термоелектрану и станове за рударе. Јулијусово здравље је било озбиљно нарушено кад су прве воловске запреге натоварене угљем кренуле 1904. из мале рударске вароши Ртањ ка Параћину. Визионар је завршио у санаторијуму за туберкулозне у Јулијским Алпима, где се заљубио у своју болничарку Немицу Грету. Венчали су се и дошли на Ртањ, у Јулијусову кућу уз рударску колонију. Вредна Грета је узела ствар у своје руке и од гараве индустријске насеобине направила цветни врт, дословно, о чему и данас сведоче остаци ботаничке баште. За све рударске породице направила је социјалне карте, и захваљујући њој више није могло да се деси да деца рудара остану гладна, гола и боса.

Капелу на врху Ртња су срушили трагачи за златом 1992.

Кад је поред Ртња 1912. коначно стигла пруга, редовна веза са светом, изгледало је да мукама коначно долази крај, али исте године избијају балкански ратови, на које се надовезује Велики рат. Стари рудари сећали су се како је тих година Грета возила чезе са млеком у параћинску болницу и обилазила српске рањенике. Минхови нису желели да се позову на аустругарско или немачко порекло имена 1915. кад је Макензенова офанзива сломила одбрану Србије.

- Са осталим Србима отишли су у избеглиштво из кога су се вратили тек 1918. и затекли ужас - каже Весна Николић. - Окупатори су опљачкали, разорили и запалили Ртањ, а рудник су потопили. Грета и Јулијус су без премишљања почели да раде на оживљавању града и копова. Нажалост, нису могли да имају децу, али су све рударске малишане гледали као своје. Грета им је била друга мајка, на њену иницијативу у Ртњу су отворени основна и средња школа, болница, соколски дом и први биоскоп у овим крајевима.

Кад је 1931. Јулијус умро под неразјашњеним околностима у Београду, наводно извршивши самоубиство, Грета је платила рударе да подигну капелу на врху Шиљак, али великом подухвату масовно су се придружили становници села под Ртњем. На планински врх, висок 1.565 метара брзо су изнели тоне камених квадера, песка, цемента и креча и за годину дана подигнута је монументална капела Светог Георгија. Рудник је наставио да ради под управом Грете и Јулијусове браће Адолфа и Александра, до 1941. кад је Немачка окупирала Србију. Неки од Минхових су убијени, неки су побегли, а неки су се сакрили.

- Немици Грети окупатори нису претили, али она је напустила рудник и кућу - каже Весна Николић. - Отишла је код породице Раденковић у село Илино, где је сакрила Софију, једну од Јулијусових сестара.

На 1.565 метара за 365 дана никла монументална капела

После рата је нова власт за управника рудника довела Франца Мачека, који је забранио Грети чак и да станује у својој кући. "Рударска мајка" би умрла као бескућник да је нису поново прихватили Раденковићи. Кад је умрла, Мачек је забранио рударима да оду на њену сахрану.

- Гретине остатке касније је пренео Јулијусов брат Александар у породичну гробницу Минхових на београдском Новом гробљу, која изгледа као улаз у рудник, с крстом на врху. Њихова жеља била је да буду сахрањени као Срби - открива Весна Николић.


ВАСКРСЛЕ УСПОМЕНЕ

ПОСЛЕ гашења рудника 1968. првобитно становништво Ртња се осуло у потрази за послом и почеле су прве провале и копање у капели. Похлепни трагачи су 1992. експлозивом разорили храм, али не и успомену на племените Грету и Јулијуса. Недавно су поштоваоци Минхових ставили на место срушеног олтара велики крст, који је постао обавезно место ходочашћа многобројних љубитеља природе који посећују Ртањ.